Школски лист

— 100 —

ИОГРЕБ ШНЛАНЛ ВУКИЋЕВИЋЛ, ПРАВНИКА Ш. ГОДИНЕ. У суботу 13. Маја, рано у зору распрострво се изненадан и тужан глас, да је Милан Вукићевић, син заслужног управитеља и врховног школског надзорника г. Н Вукићеви1)а, ноћас у поноћ твхо се и мирно у вечност иреселио. Непадно се затајао, да се до одјека ан1)еоске трубе више не иробуди. — Ова вест тронула је сваку живу душу и свако се страшљиво упитао : „Шта ће данас мајка, шта л' ће нежне сеје, шта ли мили братац, а шта ли бабајко, коме Милан беше нада из рана детинства, да ће некада продужити благословен рад у народу орпском, у ком баба скоро већ по столећа дела? — Брига родитељска однела је Милана нре неколико недеља у Абацију, не би л' Милан, који је поболевати почео, дошао до бољег здравља, не би л' се окренио и оснажио ; али се Милан није осећао боље, те је зажелео повратити се дома, а своју тешку и самртну болест тајао је дубоко ; само да својој милој родитељици укрепи наду, да он није болестан на самрт. Цело његово понашање тешило је и храбрило домаће, те и грађанство није знало, да је Милан тако опасан болесник ; с тога није никакво чудо, што је глас о смрти Милановој тако изненадно дошао, те иотресао цело грађанство ; тим више - што је Милан бао учтив, љубазан, услужан, добра срца, веран друг и пријатељ, као што му при последњем „с Богом" друг и пријатељ : Ђорђе Ђуришић, свршени правник, истинито рече. Када су нас први моменти велике жалости и туге нрешли, онда смо са болом ночели премишљати о злом удесу нашег народа. И онако нам је интелигентна снага ирорешетапа — чрез сиротиње и других околности, па ево се и пеумитна и ненаситима смрт умешала међу редове, да нам граби омладипу, да нам граби наду и будућност. Онај, који је имао средства и начина, да се потпуно изобрази и да стане у ред првих наиредних бораца за народни напредак и будућност, мора лећи у гроб, а место његово остаје за дуго времена непонуњено. Млади!), који је тек 24 године навршио, који је сазрео, да почиње озбиљно мислити и свестно живети, да ступи сиреман на прави нут живота, мора напустити овај свет, мора у гроб лећи, а нама оставити тугу и жалост, да се вечито сећамо наше народпе неудаће. — 0, Боже, је л' заиста то Твоја света воља ? — Поражени смо, ал' роптати не смемо.