Школски лист

— 88 —

жак. — Ја предвиђам и оне велике и безбројне сметње, које ће се намери мојој на пут стављати; али ако ме ви, господо народни заступници, без разлике и св. архијерејски Синод са оном љубави у томе својски потпомогнете и са оним поверењем, са оном добром вољом и готовошћу подупирали будете, са каквом вам ја на сусрет излазим: онда се поуздано надам и у милост Божију уздам, да ћемо уједињеном вољом и уједињеним силама и тај велики и тешки задатак на опште задовољство не само савладати, него и свестрано жељени сноразум између јерархије и народа постићи и тим по цркву, народ и просвету такове користи створити, за којима сви без разлике толико тежимо и уздишемо. При свечаном овом тренутку не могу пропустити, а да и вама, преосвећена госнодо и браћо у Христу, захвалност своју на братској љубави и труду данашњем не изјавим и најусрдније вас замолим, да ме као брата и сатрудбеника свога мудрим саветима вашим у свему и свачему потпомагати усредствујете. Да јединство духа и споразума, јединство учења и благочинија, које су св. Апостоли Христови за основ вере, цркве и благочестија ноложили, а које су богомудри прејемпици Њихови правилима саборно узаконили и ми као њихови прејемници међусобно брижљиво негујемо и тражимо, јер јединство то, ако вам је икада нужно било, то нам је зацело данас и у овим приликама, када се брод православне овопределне цркве наше наусколебаноме мору црквеног народног аутономног живота нашег налази, кад нам је дужност спасавгти га од пропасти и у тихо пристаниште привести. А то од нас иште дух свете православне цркве наше, то нам налаже св. звање наше, то захтева од нас интерес цркве и државе, то најпосле иште и очекује од нас и старању нашем поверени народ српски. Ја не сумњам ни мало, шта више тврдо верујем, да ћете сви искрену и братску ову молбу моју са оиом љубави и усрдијем примити и уважити, са каквом се ја к вама у овом свечаном тренутку обраћам! Високочасна, пречасна, часна и пренодобна госаодо и браћо љубазна! Божанствени установитељ св. вере наше, Христос Спаситељ наш, истина, да је уираву црквену пренео на св Апосголе и њихове прејемнике епископе, који услед тога и по достојансгву своме у цркви прво место заузимају; али баш за то, што је Епископство прво достојапство у цркви, скопчане су са тим достојанством и далеко веће бриге и разноврсне дужности и то у толикој мери, да се данас пре може назвати раденичком службом, него достојанством, по чему и има потребу на помоћ млађе духовпе браће своје. Но и ко ће хтети порицати, да су свагда они управитељи цркве, Епископи, највећу славу и похвалу постизавали и уживали, који су еретни били у избору својих помоћника ? „Тешко ономе, који усамљен стоји" рекао је Сирах (гл. 10.). Та изрека, љубазни моји, одГекује и у мојим ушима, особито данас, кад предочим себи ону величину и тсшкоћу задатака, која ме чека! Ивдивидуална снага душевна може бити код појединог човека јога толика, колика је, али без помоћи других остаће и показаће се она свагда као недовољна. —