Школски лист

- 93 —

самостално мислити и нресуђивати, слободно ретавати и делати, јер нисмо му дали прилике, да долази у додир неносредно са животом. Тек по што је нровео међу четир школска зида неколико година, ступа на поље, у живот, где га опколе људи различитог стања и иоложаја, стотинама хиљада иитања и одношаја истичу се пред њим; многе непознате ствари, занати појављују се, које дотле никад видео није, те усљед силних тих утисака пе уме да се нађе. Свему је томе носледица неповерење према самоме себи, снебивање и иовлачење у што ужи круг своје околине, а тиме је лишен и најпростијег средства да буде сретан. Шта треба да се чини: да се школа опрости те морије ? Шта би требало да се ради, да школа боље одговори своме задатку и да младеж спреми за живот? Требало би, да у настави прихватимо таки начин, којим ћемо децу учинити пријемљивим према присвајању знања, да им отворимо шири круг, да их ослободимо од оне вечите монотоније, која убија душу, треба да их доведемо у додир с околним људима и разноврсним предметима. На ту цел могу да послуже као најбоља средства: школски излети и школска путовања. Истина, да ово није ништа ново, да је о томе писано већ много, али смело можемо тврдити, да је та мисао врло слабо, скоро никако прихваћена. Многа је до сад лепа мисао иала, али то је само зло, што смо је чули, наше нримедбе на њу изнели, па је онда и одбацили, као што ветар јесењи за навек однесе лишће с дрвета. Али то је грех, који се никада не да опростити, кад помислимо, да одбачена мисао доцније може имати дивна плода, ако се за времена пригрли и оствари. Ми ову мисао на ново покрећемо у уверењу, да је више не ће ветар однети. Настава тече редовно у школи и у одређеном времену, голим речима: међу четир школска зида. Варошка деца немају појма о селу, јер га нису видела; сеоска деца немају појма о вароши, јер је нису никад посматрали. Ми се не бринемо да одведемо децу на лице места, како би се очигледно уверила о ономе, што су у школи чула. Зар не би имало никакве цели, кад би кад год своје ученике извели па брег, на поток, у шуму и т. д.? Зар би било немогуће, кад би учитељ с најстаријим ученицима походио оближње суседне школе? Зар не би могли наше ученике одвести у оближњу варош, где би се деци показало све оно, што су у школи учила? Ми држимо, да би то било могуће. Оближња места могла би се иоходити пешице, а удаљенија, или варош помоћу железница. Данас су жељезнице пружене и у најзабитија места, а поред тога на њима се по малу цену можемо возити. Тај трошак радо ће жртвовати дечији родитељи, а и сама ће деца на ту цел штедити и чувати добивене новчиће. Ми најносле држимо, да би нам држава дозволила још јеФТинију вожњу, а није искључена могућност, да би возидбу и бесплатно добили. У том