Школски лист

— 92 —

Живот и природа. А шта ми радимб с нашом децом ? — Ни водимо нашу децу у школу, да их уцознамо са животом и природом. А има ли то смисла? Сумњамо. Још никако да иродре идеја, да на наше ученике ваља стварно да утичемо — ва њихове осећаје и назоре живота. Народна је школа позвана, да образује омладину, која ће бити снособна за живот и да у ученику што већма развије характерност. Детињство има својих утисака и појединих преживелих догађаја, којих се дете не само често сећа, него има и одсудног уплива на његово мишљење и развијање карактера, а кад и кад упливише и на саму будућност. Сетимо се само наших детинских доживљаја, па ћемо се на самим нама уверити, да су нам исти највећма у душу урезани, њих се сећамо и у најдубљој старости. „Нека нико не мисли, да ће моћи прве утиске своје младости збрисати. Ако је ко одрастао у разумној слободи, окружен лепим и племенигим стварима, у друштву с добрим људима; ако су га учитељи учили, шта ваља пре да зна, а да остало може у толико лакше себи присвојити ; ако је научио, шта и како треба да учи; ако му се прва дела тако управљају, да ће лако наћи добро, ако хоће да се не мора ни од чега одучавати: онда ће такав човек живети чистим и сретним животом, него други, који је потрошио снагу своје нежне младости у прстивном положају и у заблудама. Многи су говорили и гшсали о васпитању, па и опет видимо мало људи, који су кадри да схвате и стално произведу ту просту, али велику мисао, која све остало у себи скрива." (Гете.) Ми из данашње школе слабо унливишемо на наше ученике, а тиме морамо слепом случају да поверимо прве утиске, прва дела, обичаје и нримере деце. Ми настављамо децу у школи, о томе нема спора, али како ? У место ствари, која се налази у животу и збиљи, износимо им мртве слике и многе голе речи. А тим нашим поступком грешимо против живота и против духа времена, који не треба од деце само голог, нагомиланог знања, него човека, који уме самостално да мисли и слободно дела. А школа већим делом то не може да изда, по што се у њој не добија позитивно познавање људи и ствари, у њој се не види живот у његовој разноликости, не види се човек у његовим разним одношајима. Колико смо пута искусили, да нам је наш најприљежнији ученик, који нас је својим одговором зачудио, који нам је био нредмет љубави, да тај ученик у пољу и у животу није знао да се нађе и баш као жртва своје приљежности није знао — што—но веле— ни један камен са свога места да помакне. Томе не треба ни најмање да се чудимо. То је последица нашег поступка. Годинама је провео под душевним туторисањем, капларским терорисањем и подстрекавањем, — није, дакле, ни мало чудо, што ие уме