Школски лист

- 176

иисима, ме!)у којима по вредности и сјајности одмах у очи падне венац суботичког учитељства, а за овим ученика и ученица српске осн. школе с натгшсом на тракама : „Љубљеном учитељу, — ученици и ученице срнске основне школе." Земни остатци покојникови снроведени су уз саучешће многобројне публике без разлике вере и народности у цркву, где се одржало опело по православном обреду. При спроводу корноративно застуиљено беше све учитељство, које осим забавишта броји 63 члана, проФесорска колегија овдашње државпе учитељичке школе, учепици из шестог разреда средсредне мађарске школе са својим учитељима и' барјаком, ученици и ученице српске осн. школе, поједини чланови мађистрата и суда и други грађани без разлике стања и сталежа. При свршетку опела, на коме чинодјејствоваху сва три овдашња свештеника, а српско певачко друштво тужно појаше, опростио се са покојником у лепој беседи друг му Витомир Лудајић вар. чиновник; у кратким потезима нацртао је живот покојников и одушевљења, којим је на пољу школарства делао као и племените тежње, које је гајио у срцу своме у корист школског унапређења, а којих остварење је прераном смрћу прекинуто. Како је овај говор потекао из чисте и искрене садружне љубави, у којој је жи вео Лудајић са покојником до смрти, то су и оне дирљиве опроштајпе речи коснуле се срца свакоме нрисутноме и изазвале сузе тугованке у очима сродника, пријатеља и нознаника покојникових. Из црквв отпраћен је покојник до његове вечне куће и положен је у породичну гробницу.Живот пок. Ћорђа беше доста бедан и невољан у колико је још као ђак запатио клицу несретне болести сушице, те је летос, тражећи својој бољи мелема, провео шест недеља у купатилу Глајхенбергу, од куда се вратио, истина, нешто слабији, али се ипак по изгледу добро осећао и у томе стању започео школски рад. По јак назеб на скоро свали га у постељу, из које се већ није могао више предићи, него подлегне после 20 дана тешког боловања. Ђорђе Крњајски се родио у Суботици 1865. године и свршивши у месту рођења осн. школу и четир гимн. разреда, оде у српску учитељску школу у Сомбор проведе у њој три године и положивши строге испите јуна 1885. године, оспособљен буде за учитеља нар. основне школе с добрим уснехом. Те исте године прими као намесии учитељ I. и II. разред суботичке осн. мушке школе, у коју после двз године 1887. изабран буде за сталног учитеља, те је ревносно делао све до дана смрти. Штета је, што се овај, истина, млађани, али наде пун живот угасио. 1Гокојпик беше ваљан син својих родитеља и потпора њихова у старости, искрен и одан брат, друг и пријатељ, а школској деци врсни учитељ, с тога заслужује, да му и на овом месту речемо: „Лака ти црна земљица, Бог ти дао души у рају насеље !" Суботица, 28. октобра 1890. Ђ. Г.