Школски лист
.
— 35 —
јесу жива сведочанства његове непокварености, добродушности и љубави к ближњему, па је ли могуће, да је овакав иарод нерелигиозан ? Можда се не би покајали дотични, да у другом чему, но до сад, траже прави узрок пређе наведеној махни, но да и поред н,е још се не може рећи, да нам је народ скренуо са пута, ког му је св. Сава обележио, о томе нам јемчи и свестрани напредак н још увек здрава свест народа, у чему се понајвећма одликује баш онај део, који исповеда православље. Останимо дакле у главно^е и на даље душевно такови, али рачунајуки са околностима, усавршавајмо се и умно, да не би подлегли у борби са умно надмоћнијим народима. Дижимо нове школе за васпитање народа, а већ оне, које постоје, дотерујмо према захтевима у напреднијем духу; али при тој великој ревности не заборавимо на усавршавање у врлинама, на морал и на ос-нову свега — на чувство побожности, на милу нам прадедовску веру ! Не чини човека ни богатство, ни наука сретним, колико задовољство, које проистиче из мирне савести, а шта је за ову бољи извор од вере ? — „Чудновато! ХрипЉанска вера, чији предмет изгледа, да је наша срећа с оне стране живота, чини нас сретним и с ове стране жнвота (Моп(:е8({шеи). Јер вера је најтешња свеза, која спаја и зближује људе разног стања, сталежа п занимања: по што смо сви синови Оца нам небесног, то смо као такови међу собом брагка — сви ћемо пред Судију, који ће једнаком мером мерити. Утехом, коју нам и у највећој несрећи и невољи пружа, узвишује нас; на против ломи претерано самопрецењивање, оиомињући нас на трошнос.т и прелазно стање свега и на страшни суд. Срце без вере јесте непрегледна пустиња, по којој уморен ходиш, чезнећи за хладом, али ког наћи не можеш; срце без вере наличи на преуморног човека, који се осврће, али узалуд, не би ли ослона нашао, да одмори ослабљене и изнемогле удове; човек без вере оличава богаташа из еванђелске приче, који моли, али узалуд, Жазара за кап воде, да би утолио паклену жеђ, а човек пун вере налик је на оног мрнара, који после пута пуног опасности по неизмерној пучини морској стигне у тихо пристаниште. Није ли овај пут живот наш пун искушења, а тихо пристаниште очекивање уједињења са Оним, од ког смо произишли ?! Св. Сава чином, којим је установио самосталну српску цркву — као што смо рекли — ударио је темељ самосталном српском