Школски лист

— 86 —

народном васпитању и изображењу. Па какову је заслугу стекао тиме први просветитељ српски ? Пре него што би на ово питање одговориди, рецимо коју о народном васпитању и шта управо подразумевамо иод истим ? Васпитање, које се оснива на правшшма, која су из саме природе извесног народа сведена, да би својом снагом довело појединце на онај степен изображења, који ујемчава свесно самообразовање у правцу лепог, доброг и истинитог, зове се народно васпнтање. Дзкле и овде је, као и код васпатања у опште, главна сврха оспособити ученика, да сам собом тежи за оним, што је лепо, добро п истинито, али тако, да оно носи на себи обележје народа, којему као члан припада. Оно прво је шири, а ово друго ужи појам, који од преЈјашњег добијамо, кад оиштем додамо неке знаке, који га посебним чине; у нашем случају овп су знаци извађени из појма Србин. На народно васпитање су од најстаријих времена нолагалп врло велику важност и не један одличан научењак сматрао је народно васиитање средство, којим се решава судбина народа. Гласовити грчки философ Платон вели: „Законодавац не ће у својим мислима стављати васпитање у последњи, шта више ни у други ред својих мисли; не ће никад заборавити, да се државни брод, ако је нараштај васпитан у врлинама, не ће заљуљати ; али ако... Но радије ћу оћутати, јер нисам рад застрашити оне, који се боје мрачних прорицања за једну државу, која напредује." (Платон о законима-.) Даље вели исти фплозоф .. „Преставник васпитања не сме имати мање од 50 година; јер како изабрани, тако нсто и бирачи ваља да на чисто буду, да између важних чињеница у држави ни једна није племенитија, нити светија." Света је дужност сваког Србина учитеља улевати у децу љубав и одушевљех&е према свему оном, што чланове милог нам народа као Србе краси ; према условима и законима, који једино обезбеђују напредак Српства; осиособити их на принашање жртава за бољитак народни ; поштовање према православној вери прадедовској, која нам је с народнонгћу скопчана и за коју су нам нредцп не једном пролевали своју драгоцену крв, снасавајући с њоме и премплу народност. Али чувати се ваља сваке нретераности, нити се сме љубав према свом народу тако изопачити, да оно прелази у презирање и мржњу свега онога, што није српско; нити се сме вера у такој мери и тако предузимати, да оно у Фанатизам пређе.