Школски лист

184 —

па материјалне уеиехе нс!. хоће да корнсти баш онима, које треба настакљати ; наклоност, која пре испитује природу и способност човечије душе и боји се одговорности, када намерава, да буде васнитач душе; наклоност, која држи злато за ништавило земљино, кад то уноредн с-а вечитим алем-каменом, који всчито осветљава; наклоност, којој је главна цељ умирење савссти ; наклоност, која иетину тражи, а одбија све оно, што је неумесно, и наклоност, која у спаком створу Божију моћ види, — такву наклоност треба сваки учитељ да има, ако мисли, да свом позиву потпуно одговори. Ко хоће, да на учит. пољу дела, тај мора, да се озбиљно промисли. Лака је сгвар, посветити се учит. позиву без спреме; лако је то иснуњавати без оне самосвести, коју чисга савест увек захтева; али није лако исправити ону погрешку, коју проузрокује једна нроста заблуда у души детињој у оно доба, када заблуде најлакше постају. У нашим школама има много учитеља, у којих нема нраве наклоности прсма њиховом светом позиву. Многи изаберу ту струку из више личпе користи и охолости, ма да знају, да су за исгу неспособни. Код других сталежа то се не догађа. Правник и лскар не могу доћи до свог хлеба, док нису се нотнуно снремили. По учитељ може без икакве муке до1ш до светиње душе, његовом су предвођењу новсрени сви свети интереси и у оном случају, када друге снособности нема доли оне, коју је случајно себи нрибавио. У „Јоигпа1 о? Е(1иса{10п"-у могле се пре пеког времена ове рочи читати : „Сваки младић, који је уверен, да у другој струци нема пол.а за њега, потнуно се за способпог држи, да је кадар незнањс и слабост млађаног доба иреиначити у врлину, мо}1 и мудровање зрелијег доба преиначити једно слабо суштаство, које.је природа створила, у разумног и храброг господара света, у тумача, иоштовател.а на и самог нредставника Божасгва." Бива, да многим учитсљима еасма друга ствар лебди нред очима; учитељствовање им је само ерество ради лакшег животног издржавања; рад им је сухонаран, и једва чекају да куцне час, када ће се својих ученика, као какве беде опростити. Такви учитељи јако греше, јер не само, да им деца нипгга не знају, већ могу истој сваку даљу вољу утрти и онсмогућити их за успешан и користан рад. Прави учитељ трсба скроз да л>уби свој позив. Он је такав ноложај заузео, у којем је само незнање грех, док равнодупшост, немар и неморално владање посгаје прави убица других људи. Но незнање у оваквим случајевима није умесна извана, пошто заузимање оваквог ноложаја воћ изискује потребпу вештину и снособност. Зато учптел^ нск се добро размисли о свом будућем позиву и исшггавши одговорност а уједно и значај истог, е најчистијом еавешћу нека дела, како би своју мету и цељ савршено ностигао. Одговори ли својој светој дужности, смело може и пред само лицо Свемогућега ступити. По Паге-у прерадио Милутин ђурић. учитељски кандидат.