Школски лист

— 19

на математичну јединицу људскога друштва, на индивидуу човекову, те да је као микрокозам испитамо и нроучимо са васгштног гледишта. У каквом односу стоји она данас са васпитном науком н њеним радом, и шта је за њу васпитна циљ ? Шта је дакле мета васпитне тајне, која стоји у тесној свези са највећом тајном изме^ ђу земаљских с/гворова, са човеком ? Нема ваљда ни једнога педагога у свесветској књижевности, који није изрекао свој суд о васпитном циљу човекову, и који није покушао да га дефинира. Већ стари Јевреји, па Јелини и Римљани им)ју изобиља од грађе у овом питању. А тек где је она грађа од ваљда тисућа разних иедагога, Филозофа, песника и толиких мислилаца научењака читавога света! Мислио сам, да изнесем велики део те грађе, коју бих могао прибрати из свију времена, а нарочито од духовног препорођаја човечанског, но одустао сам од тога. Та све је то већином тако једнолико, као што само може бити једнолико разлагање каквога појма у његове ноте, кад се њих тисуће хватају да одговоре на једно питање. А после, за ово расматрање и није потребна та грађа, јер ово није какав критички преглед чија дефиниција, аксиома или реФлексија даје најбољег одговора на питање о васпитном циљу, него покушај, да расветли ту ствар са друштвенога гледишта. Дакле, да се вратим својој теми. Оно што је педагогија прибрала од великих умова о васпитној задаћп, да се на име буде и развијају у човеку све његове телесне и духовне способности, да се он оспособи, да их може употребљавати, или што вели Дистервег, да се човек васпитава за ч о в е к а, — то је и данас васпитна, з'адаћа према човеку и као према свету у маломе. Но терен васпитнога круга према данашњем педагошком погледу ванредно се проширио. Васнитање треба да обгрли прво сав народ, у којему је човек поникао, са свима врлинама и добрим странама његовим, па онда и читаво човечанство са моралом и вишом његовом задаћом о непрестаном усавршавању. Нека се индивидуа спрема за живот у друштву људском, али нека и ствар, срећа и напредак тога друштва живи у њој. Тај узајамни однос ишао би после за тим, да се заједнички усрећавају и микрокозам и макрокозам човечански. Срећа и за појединца и за друштво! Та то је управо прави врхунац васпитне задаће, и пред свима васпитним системама треба увек да лебди ова крајња тачка васпитног успеха. Или зар би могао појединац бити у миру и спокојном блаженству среће и задовољства, кад у целини бесни пустош беде и несреће ? Или опету