Школски лист

које ооветљаваше и показиваше за толико година својим ученицима ирави пут, пут, који само добром, корисном и племенитом води. Осамнајстога дана овог месеца стиже тужна вест и нами, ојађеним ученицима његовим, да се наш предобри наставник, и разредни старешина Мита Петровић у вечност преселио. Ох! црна земљо, шта уради ! та јоште не покри потпуно кости преминулог нам проФесора Исидора Стојковића, а ти си већ на ново зинула, па нам силом грабиш најмилије благо наше, трзаш верна супруга, а бедној кукавној дечици му пак отимаш с врелих груди милог „Бабу" н хранитеља, српском народу нрава родољуба, права Србина, књизи и школи пак неуморна раденика, верна и савесна друга. 0 смрти, смрти! која, као лукави демон, у црно увијено крочиш напред, немилостиво рушиш, обараш, гасиш животе људске!.. зар ниси знала, зар ниси гледала, ко је тај коме си живот покосила? Зар ниси увидела, да си нам уграбила једног од највећих поборника на пољу наше младе књижевности ? Зар ниси помишљала на оне силне његове школске књиге, и на његов неуморни рад на просветном пољу народа нашег? Зар ниси знала, да ћеш нас, његове јадне ученике, као јадне птичиће без мајке хранитељке оставити ? Зар ниси помишљала на цвилење и плакање наше ? Ох! заиста си ти неумолима, немилостива! Ох! мили покојниче, који овде пред нами боз искре живота лежиш, да ти је устати, да нас видиш овде скупљене, како плачемо, како жељно очекујемо, да би нам твоја уста, која нам много доброг и лепог савета даваху, још једном прозборила и још последњи савет као вечан спомен, дала, али све узаман . . . . та уста за навек онемише. Ал, куд сам се ја део. — Зар сам заборавио, да све на свету бива по вољи Великога и Свесилнога Бога који једини има власт располагати са људима. И заиста! Сили Оног, који свим, што се види и не види, влада, који небом грми, сили Оног. који милом нам покојнику и свима нами живот даде, и који је сам у власти одузети га, кад Нзегова света воља тако хоће, морамо се покоравати. При растанку пак мили наставниче наш, у име свију ученика и ученица твојих ти велим: да те ми никада не ћемо заборавити. Твоје добре и мудре речи и твоји савети свагда ће нам пред очима лебдети, те тако негујући их у срцу. свом, као вечан