Школски лист

-- 46 —

§. 12. Мировине и сталне прииомоћи исплаћују се мссечно у иапред уз опрезе, које ће саборски одбор установити наредбеним путем. §. 18. Ко има право на мировину, може у место исте узети једаред за свагда оправнину онолику, колика му је мировина, која му припада за две годнне, али мора сведоџбом у јавној служби намештеног лечника доказати, да је потпуно здрав. Ако је такав умировљеник ожењен, обвезан је ноднети и ириволу своје супруге. §. 14. Особа, која је своју мировину отиравипном заменила, не може више ни под којим условом захтевати мировину, па ни у том случају, ако би вољна, била прпмљену отправнину поврати ; те и ако би изпова намештена била, не може јој се урачунати оно службовно време, за које је своју мнровину откуиила, ни у случају ноновљеног умировљења. §. 15. Исплаћивање мировине осим у §. 7. означених случајева престаје: а.) смрћу умировљснога ; б.) кад умировљеник изнова у активну службу ступи ; в.) кад се привремено умировљени, ношто је узрок привременог умировљења престао, нротиви сгупити поново у службу. (Наставиће се.)

ГОВОР 0 св. сш. Поштовани зборе! Онај плави свод, који покрива нашу земљу, зовемо га небом; иод тим небом, распрострто је велико славенско племе, а овамо спадају данас на северу живући : Руси, Пољаци, т 1еси, Словаци, на југу : Срби, Хрвати, Словенци и Бугари. Између ових народа, броји се једна маса народа, која је толике године од стране непријатеља велике невоље и ужасе претрпела, а да му његови дин-душманп не могоше ништа — остао је жив и не окаљан све до данас; та маса народа, која постоји у овим земљама већ 1256 год., и коју су његови прадедови са толике нроливене крви очували, зове се српски народ. Сад пак сви други пароди, славе своје светитеље, ал чини ми се, да ни један народ не слави као срнски а и не може славити, јер нема такових обичаја и врлина као Срби. Нема обичаја и врлина велим, нема, и заисга нема, а нема их за то, што од поменутих народа — ниједан народ није толике жртве полагао за своју веру и народност као Срби. Тешки су они дани били, кад су наши прадедови потоком крви за веру и народност лили, само да је нама као аманет у насљедсгво оставе. За то, чувајмо је и ми! А како ћемо је очувати ? Очуваћемо је само тако, ако буде у нама куцало оно српско срдце, које је куцало пре толико стотина година, у нашим прадедовима, који су за крст часни и слободу златну свој живот жртвовали, а поред тога, своју цркву верније љубили, похађали. А, да су они боље цркву нохађали него ми, то нам сведочи ова жива успомена, коју нам наши ирадедови као аманет завешташе: свечарство и прослава св. Саве. То су оне српске најлепше врлине, којима се свак Србин понос-ити