Школски лист

човјека, него на тјелесно-материјалну. Но васпнтал треба да има вавијек за свог или ва своје васпитанике онолико хранс, . којом ће моћи нотпуно владати са њим или са њима; а при том свагда мора бити добро смотренијем, какву ће храну давати једном или множини васпитаника. Из овог излази да при васпитном раду дјејствују два различна, т. ј. од њих једно је нунољетно и то је старије учитељ или васпптач, а друго је млађе т. ј. младољетно и то је васпитаник или ђак. Учитељ не смије себе представити нпкада као савршеног, него то мора имати увијек на уму, да га та и иста потреба приморава, да се у свијем моралнијем односима у што ве||чј мјери вјежба и усавршава, и то исто онако као што је потреба његовом ученику да од њега ирими оно за чим је његова млада душа нагнута и пријемљива; јер што је човјек богатији тим је и већма могућнијп, да учини свако добро дјело; иа и учитељ, када буде извјежбан у моралу и моралној слободи, онда еамим својијем моралнијем карактером овладаће са својим подручнијем ученицима, које свагда треба да има у својој души и срцу, као оне, које од њега очекују оно ради чега су се назвали ученици; а тоћерећи: васиптач нпкако и никада и ни у т које време, не смије пз вида изгубити с ким има посла, него строго на себе пазити: да су му пред очима душом п срцем они, који од њега самога очекују оно што ће њихову душевну (па и тјелесну) страну развити: да могу мислити и осјећати, аперцеповатн, а да би им то могуће било, ваља учитељ да удешава према њихову узрасту н душевном развитку све оно, што им прича — предаје. Дакле васпитач има пред собом свети аманет, а тај аманет, а тај аманет јесте мали човјек — људи, који тек од свога васпитача очекује да га учини већијем. — Од њега тражи душа ученичка, са тијелом у сразмјери, да се обогати осјећајима, од којих ту тек има само клица, коју треба постепенијем његовањем подизати и подићи, у противном случају, ако не буде вјешти познавалац моћи дјечије душе, те стане на њих гомилати оно што не могу поднијети. онда !ће њихове клице закржљавпти, те ћ.е од таквих ученика постати мученици. Ово је што се тиче душевне стране ђетета, а односно тјелесног разнића, колико се буде тицало васиитача, он је дужан тако исто постенено према времену п снази дјечјој исто удешавати. Но да бп све тако добро ишло, треба васпитачу да зна како ће са повјереним му ученицима поступатп, а да би то знао неонходно му је нОтребита предходна спрема, која се може задобити у заводима у којима се може обогатити знањима из природних и друштвених наука, са особитим