Школски лист

— 89 —

које савјесно треба чувати од спега онога што би могло повриједити га, а то све донде докле се дијете дохвати' себе — док не постигне самоевјесно, управо својимијр да може намиривати само своје потребе на које га сама ирирода упућује. За дијете вели се : „да је дијете". Али се то јасно види да то „дпјете" није друго него човјек, тек само што тај човјек којп носи име ђетета јесте мали, па се баш за то неомије упоредити шгаесовој играчки у ђетињој руци, него треба прионути свијема могућним силама, даодтога ђетета постане великп човјек — слободом грађаннн. Моји добри учитељн рекоше ми: Да дијете нијени гњила ни друга иодобиа јој материја од које занатлија ио својој 1/уиији може иравити час једно, иа ако му се то не доиадне а он оиет на истскар друго. Отуда се виде, веле оиет они : да дијете није хартија, ио којој живоиисагц час ову час опу бојуудара тек да задовољи осјеКаје онако као што је најирије замислио. Излази дакле да се са ђететом не може ж несмије тако посгунати, пошто је дијете живи створ у којему треба развити, постепеним иастојавањем, а особитом брижљивошћуи роднтељском наклоношћу, како у душевном тако н у тјелесном погледу све способности, моћи и осјећаје, а таквим радом од стране родитеља и васиитача учиниће се: да од малог човјека постане нрави човјек, који ће битн од користи прво себи а по том друштву. Новорођено дијете подобно је сјеменки коју вртар усади у земљу а она по томе избаци клицу ; но ако тој клици не буде угодно земљиште н природнн услови, она ће још прије првоглиста усахнути и онда ће сасма рано угииути, а са њом и сви они благотворни плодови, које би она иначе у овоје вријеме принијела у корист вртара. Тако је исто и са ђететом. Ако се још од иојава његовог из мајчине утробе не буде пазило и то темељито на њега, оно ће пропасги а са њим и све оне врлине које оно на штету човјечанства понесе у тамни гроб собом. За то су васпитачи позвани, да дијете пазе, а уз ту пак особнту пажњу ваља васпитач да пази и мотри изарана ђетиње наклоности, т. ј. да увнђа чему је дијете у природи собом наклоњено. И када то увиди тада ће васпитач увиђети и увјерити се да је то она његова наклоност, К0 ЈУ Ј е оно донијело собом у ирироди „а то је- његова индивидуалност;" и то је оно што уплпвише како на његове душевне тако и на тјелесне моћи, те од тога ни у ком случају несмије се дијете одвраћати; јер оно што заинтересује ђечије осје±аје није једнако