Школски лист

— 102 —

рима. Можда &е и овде имати што да примети какво осетљиво чуло воњаља, али као што није код другог света, школа и васпитање подигпута за појединца, него за све, тако не може ни код нас бити школа и васпитаље благодат само за један два сталежа, који се рачунају у боље, а остали да немају у томе удела никаква. Ако се рекне, да је та врста наставе јавна и сваком дозвољена, те тиме да се горњи навод побије, ја држим да то још није доста. Јер ономе који просвете неће пли мисли да му не треба, трсба му је силом дати ; рачунајући друкчије, према садањем схватању масе народа, могле би се већ и ове досадање школе и мале и велике слободно затворити. Но оставимо то. Реч која би делала благотворно у корист просвете, да се иста неким рајским начином развија у све слојеве нашег народа, морала би бити реч нуна моћи, пуна сида, и то не силе којом расиолажемо ми поједини мали учитељи, него би та реч морала бити у тихом пристаништу глас анђеоски, који би у сва срца улио мир, љубав и иоверење, према духу истине и премудростп — према школи, а исти тај глас на усколебаном мору, морао би бити глас грома, да силан оркан народног непојимања, неповерења и хладноће, разтрезни својим громким гласом и да му једним махом из главе разнесе маглу са иначе бистрог ума и разборита схватања. -За све то ми смо мали, те само настављамо рад један другом и таворимо тако да цела ствар не прође „као прах којега разноси ветар", и чекамо с радом нашим дух времена, који ће једним махом учинити у школи оно, што поколења наша не могоше за силних година. Ми дакле само ириуготовљавамо, а нема сумње да ћемо приуготовити земљиште, добрим женским васпитањем, одвећ обилато. Јер ако хоћемо да имамо здрав подмладак, морају бпти здрави родитељи ; а ако хоћемо да имамо паметан подмладак, много је потребно да су му и родитељи паметни. Све књиге и науке, сва методично-дидактична правила и поступци, упутства и сазнавања, скочиће на праву своју висину и од правог утпцаја бити тек онда, кад кућа буде деци бар у полак то, што је школа. А према ономе, што кућа не стоји на земљи, него на жени, ваља тој жени дати доста моћи, како би важност дома могла одржати на својим плећима и како би с једне стране као мати, а с друге као спремна васпитаља, дочекала свагда на руке чедо своје оним васпитаним духом, којим јој је дете већ у школи напуњено. Према томе, свима нама, а у првој а у првој линији онима, који воде бригу о нашим