Школски лист

— 181 —

крпити па вести. А за увјерити Бас о томо, овђе ћу један примјер очевидни казати: Једно јутро прођох ја покрај једне женске школе, нађох ученицу сасвијем поражену ђе грозно пдаче, учитељицу на исти начин. Питах, шта је узрок тога поражења? она ми рече: „види, те моје велике несреће", отвори „ђерђељ" н показа ми један прекрасни вијенац с бијелим везом извезен, „једна ђевојчица га ио свршетку, скидајући, разбучи и сад морам га бацити". Ја се на те ријечи зачудих и рекох јој, „зашто бацити ? Зар она га не умије искрпити?" Одговори ми: „не". Ја сам њој онда рекла, а сад говорнм Вама друге миле, да прво ваља научити крпити, па посље вести. Цетиње, 1892. Јелена Вицкови"ћ учитељица.

Д 0 П 2 С, Сомбор 12/24. авг. 1892. (Двадесетиетогодишња ирослава учитеља и учитељица који су године 1867 . учитељски исаит на сомборској сраској учшељској гиколи иоложили.) Јуче смо били сведоци једне врло леие а и ретке појаве у друштвеном, односно учитељском животу. Неки нас ванредно мили осећаји подузимаху, кад видесмо после толико година некадању чилу, младу па до некле и несташну момчадију а данас озбиљне и зреле људе, где се скушипе у оним истим скамијама, за којима пре четврт столећа сеђаху ; где се велим, искупише, па се у лица љубе и за јуначко се питају здравље, а као накит овог призора тек видим, како се појави која суза радосница, суза која је јасан тумач братских осећаја, које зуб времена није могао да отупи у срцима верних, искрених и љубљених другова. Но колико нас је овај дирљиви призор раздрагао, у толико се с друге стране осећасмо доста незадовољни, јер по позиву ишчекивасмо мпого већи број него што се појавио . . . да ли би се и овде могло реки, многи су звани али мало изабрани . . . али не, не будимо тако строги, јер смо уверени да и они, који не могоше телом овде да присуствују међу својом браком, но да су и они духом и срцем у тим тренуцима међу њима били, да су и опи у то доба слали друговима својима у духу „братскоје цјелованије" .... ГГриређивачи ове лепе свечаности стигоше амо у нашу средину још дан пре саме светковпне и учинише све нужно, да слава ова учитељска испадне што лепше, што достојанственије а да на цело нам грађанство што лепша и нријатнија утиска учини и иза себе остави. Приређивачи беху Вељко Петровић учитељ земунски, Ника Николић учитељ кикиндски, и Стеван Арсеновић учитељ сомборски. Тачно у 9 часова 11/28. авг. о. г. искуппше се у велику дворану