Школски лист

— 161 —

кет убојнога оружја и очајни врисак ојађенога Србина, чуо је Србин утешне речи свога светитеља: „Не бојте се децо мила, Што вас кињи врашка сила; Мртвом телу ко се свети, Том и празна сенка прети: Ииштаве су људске страсти Код божије вечне власти! Ја остајем у свом роду, Док војује за слободу, Док му црква срце блажи, Док му душу школа снажи. Настављајте моја дела, То је слава неувела, То ће престо повратити, Моје тело осветити". Ст. ЛазиК. Св. Сава остао је опет у народу своме а они, којима је он још за живота свога поверио иросвету свога народа, ма колико да су утонили у турском мраку, верно су вршили аманет његов. Узаман је, вели Таљандије, стара држава српских краљева претворена у развалине; узаман су Турци напунили све вароши, заузели све градове, у шумама и планинама, на дну неприступних долина, у ладу опалих манастира, и по самим крпама незнања и сујеверства, упорно се крио и чувао спомен старе славе и снаге. Никада доиста није религија свој задатак боље извршила; нигде аманет није верније очуван, нигде стража буднија, правија ни поузданија између смрти и васкрса народнога. Сва патња и све небројене муке, које је Србин поднио у ропству, не бејаху кадре, да угуше унутарњу снагу српскога народнога живота, да угуше у њему здраву клицу за развитак, коју је у њега усадио још св. Сава. VII. Ако српски учитељ треба угледа и потстрекавања у своме тешкоме раду, нигде га неће наћи тако дивна и величанствена као у животу св. Саве. Никакова студија неће му бити толико од користи колико изучавање живота и рада великога српскога учитеља и просветитеља. Изучавајући живот св. Саве опазиће српски учитељ, да је он радио управо онако, како захтева модерна педагогија. Као прави син свога отачаства, које је хтео да новеде савршенству човечан-