Школски лист

— 173 —

доводи у свезу са св. православном верои, и са христијанским врлинама. Не може своме позиву у пуној мери одговорити и потребама нашега народа задоста учинити својим учитељским радом онај, који у срцу свом нема побожносги. Побожносг је стуб, основ спокојства духа човечијег, праве среће и задовољства. Ко нема љубави према Богу, нема љубави ни према људима, а још мање према деци. Љубав према. Богу, као најмоћнијем, најузвишенијем Господару целога света, као најмилостивијем оцу свију људи — треба у детињу душу улити док му је душа чиста, невина и неоскврњена. Љубав ја царица добродетељи, она је духовна вођа свију врлина. Народни учитељ треба живо деци да престава свемогућство, свудсуштност и благост оца небесног, треба да их својом речитопгћу научи Бога свим срцем и свом душом љубити. Треба да им представи безконачну б.оагост божију којом је Он човека обдарио разумом, слободном вољом и тиме га од осталих створова узвисио, задахнуо га божијом добротом. Он је душу човечију безбројним преимућствима обдарио. Он је ради човека створио небо и земљу, сунце, месец и звезде. Род људски је позван да Бога слави н вслича, да Бога штује и љуби, а љубити може само онај у кога је чиста и искрена љубав. Чисгу и искрену љубав, и ираву побожност, треба народни учитељ да улије у душу детпњу. Залуд је народном учитељу сво знање Физике, антропологије, дијететике, геометрије и т. д. ако он није побожан, и ако нема љубави према цркви и школи. Такав учитељ боље да и није учитељ, јер такав учитељ је само на штету невиној младежи. Учитељев рад без одушевљења, самопрегоревања, без воље и љубави, налик је на млин који не меље. Главни услов дакле без којег се српска народна основна школа замислити не може, јесте тај, даје учитељ ваљано васпитан и образован. Дело његово покретање треба да муједостојно лепог назива: „учитељ". Морално и религиозно владање треба да му је она светла звезда, на коју свако невино око свој поглед баца. Од српског народног учитеља се иште, да буде образац умерености, вредноће, и трезвености. Налазили се српски народни учитељ међу народом, међу децом у нротивном стању горе наведених врлина, онда је он прави отров душевног васпитања и образованости. Он онда не само да себи шкоди, него служи на саблазан тога народног подмладка, којему је он одређен за васпитатеља, и онда такав учитељ, што је сасвим природно,