Школски лист

— 59 —

природе; нијесте дакле запуштени. Није нам ни на крај памети, да од вас учинимо људе, какви смо ми. Није нам ни на крај памети, да од вас учинимо људе, каква је већина наших сувременика. Ми хоћемо да будете људи, какве иште ваша природа, какве иште божанство, светост ваше природе. Оче небески, подај, да нам пође за руком, да на вама и по вама буде једном видљива и непорочна мета нашега рада. Људи, што су око нас, знаду, да нашем раду није посљедња мета ваш разум, ваша вјештина, но ваша човјечност. Не, не, није ми ни на крај памети, да употребљавам лукавост и вјештину у свом раду, као што је употребљава човјечије племе; није ми ни на крај памети, да својим радом развијам управо ниже способиости човјечије природе и њезиних чулних снага. Недај Боже, ја гледам да својим радом уздигнем човјечију природу к највишем, к најплеменитијим — ја тражим да је уздигнем љубављу те знам, да је само њена света снага основ, основ развићу човјечијег племена к божанству, к светости, што је у његовој природи. Све способности духа, умјетносги и увиђавности човјечије природе држим само за срества, којима се срце и љубав уздижу к божанству. Знам да се човјечије племе може оплемењивањем развити до човјечности. Љубав је једини, вјечити основ васпитању човјечије природе до човјечности. Људи се грозно варају, кад мисле да човјечију природу хоћу да развијем једностраном ученошћу, једностраним рачунањем и математиком; не, ја хоћу да је развијем свестраношћу љубави. Не, не, ја нећу знања математике, ја хоћу развиће к човјечности а то извире само из љубави. Ваш живот, сав ваш живот, дјецо моја, показује, да је коначна мета мога рада само љубав и узвишење човјечности љубављу. То ће се внђети. Неста ће заблуде, да сам тежио за чим другим до за човјечности, неста ће заблуде, да сам својом методом тежио да сиромашни, гладни човјек добије бољи залогај хлеба. Љубазна дјецо, по вама ће је нестати. Ова заблуда није црпљена из моје особности, није црпљена из мога рада, није црпљена из мога управљања с вама, кего је црпљена из часовитих мнења мојих књига, из шпецијалних срестава на развиће ваших способности и снага. Ваше биће, које узвишује моје срце, опровргава ово мишљење. По испиту видио сам вас јучер само часком, мало сам с вама говорио; још и сад ми је срце пуно милине. У цијелом вашем бићу нијесам спазио ништавости механичних вјештина, које смо предузимали на вашем челу, у вашима очима, у вашима погледима,