Школски лист
— 60 —
У цијелом вашем држању опазио сам слободу, одважност, племениту тежњу вишем, к племенитом. У многима очима сјала је милина љубави. Мир је владао вашом снагом. Би сте били много бољи, но што сте били, били сте бољи Бога ради, но што смо ми од вас учинили. Таденти, које имате, показали су се у својој бујности, а не онаковима, какве ми у вами развијамо. Дакако да наша срества уклањају лудост, саможивост и ништавост данашњега времена. Сиромашан треба бити у нашој средини. За право васпитаље недостају нам срества, која даје богаство и милост, па ипак морамо тежити за развијањем духа и срца, на што је и створена човјечија природа. Ми не говоримо: „ко је рођен да гризе сијено, нека и гризе". Ми не познајемо ни једнога човјека који би био рођен за то, да само животињски живи. Ми мислимо: „узвишене способности човјечије ирироде урођене су сваком човјеку и сваком положају људском". Ми мислимо, да као што је сваки, који добро чини, угодан своме Богу створитељу, да тако сваки, коме је сам Бог дао племените снаге духа и срца, угодан мора бити људима и да од њих тражи помоћи за развиће способности, којима га је Бог обдарио. С тога олакшавамо срества за ово развиће п с тога се ослањамо на свету снагу љубави. Дјецо, да та љубав у вама расте и у вама се учвршћује, то је све, што употребљавамо за нашу мету. Настава као такова и сама по себи не ствара никакове љубави, исто тако као што не ствара ни мржње. С тога није ни битност васпитања. Љубав је та битност. Она је једини вјечити источник божанства, које је у нама, она је стожер, од кога произлази сва битност вазпитања. Сва настојања, да вас оразумимо, сва настојања, да вас извјештимо, ма колика била настојања и с ма коликом вјештином и и с ма коликом снагом да се употребљавају, све је то узалуд, ако нијесу основана на божаственој снази љубави. Све да човјек може да пренаша брда, кад нема љубави, неби био ништа друго до ковина, што звучи и прапорац, који звечи. Дјецо моја, да у себи развијете какву му драго снагу,вашаје вриједност самоондастална, ваша је вриједност само онда велика, кад у себи развијате љубав. Основно васнитање човјечијеприроде васпитање је човјечијега племена у љубави, али не васпитање мртвој љубави, не, то не, оно је васпитање човјечије природе правој, живој плодотворној љубави. Као год што љубав уздиже човјечије племе срцем к Богу, тако му васпитањем његових духовних и тјелесних снага даје човјечанска срества за виши божанствени живот. Природним развићем доводи она ове човјечије снаге у су-