Школски лист

— 54 —

Страшни су весници с.мрти, ужасне су претње, и од оружја њезина, којим опремљена иде у бој против живота и среће, гроза те хвата. Црна војска сваковрсних невоља, болести и болова иде пред њом, а сузе, уздисаји, запевка и очајање иду за њом као верна пратња. У оружници њезиној безбројне су отровне стреле, којима гађа и обара. Има ли једног покрета тела нашег, има ли посла, уживања или радости, која не може бити смртоносна по човека. II како све дркће, кад осети њезин долазак, како умукне глас радосги и весеља испред њезина страховита Гласа. У њезину присуству влада дубоко, немо ћутање, страх и малодушност. Тужно је погледати човека, где на самртној постељи блед, и када га изневере снаге његове, још у последњем напрезању виче за помоћ околине своје, и у том варљивом очекивању под теретом болова и мука испусти душу своју. Влада смрти је општа. Све што живи на земљи покорила је она, и нема тога живога створа, који је из њезина рачуна избрисан. Као што травка и цвеће увене, као што се дрво осуши а живинче угине, тако и човек, господар цвећа и биља, дрвећа и животиња, мора да положи оружје испред смрти. Силне и разноврсне су жртве, које грозна смрт свакога тренутка од човека иште. Она не пита за узраст и сталеж, она не разбира, ко си и какав си, она коси без реда. Пепео одојчета, што је тек јуче угледало света, меша се са прахом старца, који се наживео овога света. Све што је од земље, мора опет у земљу — то је- божја реч и закон. Смрт често долази изненада и њеној се сили нико не може одупрети. Нађе она човека усред весеља, стигне га и у безбрижном сну ноћном, походи га усред посла и рада. Наједаред га отргне из загрљаја милих и рођених или из друштва верних пријатеља. Ретко осетимо из далека кораке њезине, ретко одмах узмемо на ум примицање њезино, него тек кад замане руком да нас смрви. Па баш и кад је за рана приметимо, више пута су залуд сви покушаји да јој измакнемо из шака. Заман су сви лекови и лекари, напразно је упињање природе наше. Од ње нас не заклања ни младост ни јакосг, ни врлина ни заслуга. Појави ли се смрт, морају да поплашено узмакну и најједрије снаге људске, и свако покушавање да јој се противимо, само је доказ крајне слабости и немоћи наше. А како су тек страшна дела смрти. Како је то чини страшном и грозном. Кога да не прође гроза од једног само гледа на њу. Исцрпљење животне снаге, престајање свију телесних радња, хлад-