Школски лист

— 55 —

ноћа и укоченосг, растајање са видљивом светом, гроб и распадање — све су то дела смрти. То су знаци победе, коју она добија нада свим, што је смртно. Па онда страх, који хвата човека на умору, жеља за дужим животом, везе које га спајају са онима око самртне постеље његове, и помисао да ће, када њега спусте у гроб, невоља и нужда закуцати на вратима његових — повећава болове његове ; још ка тому грижа савести и страх од незнане и неизвесне будућности, све ово још страшнијим чини страшни час смртни. Пођимо још даље, благочестиви Хрипгкани, упознајмо смрт са свих страна, како би јој носле бедност и голотињу боље открили, не губимо из вида ни посљедице, које она рађа. Горки су плодови њезини и тешко оном, ко их мора окусити. Они су препун извор суза и тужњаве. Како су тешки растанци, како су дубоке и неизлечиве ране сирочади, како је често ненакнадив губитак. Овде друга од друга раздвоји, две душе које су сложним жИвотом срасле у једно тело и једну душу; онде невино и умиљато чедо уграби из наручја нежних родитеља; неодраслог и неизведеног на пут сина лиши доброг оца; неудомљеној ћерци одузме савесну и брижну мајку. Колико племенитих и корисних планова осујети; клицу нлеменитих дела у првом крету њихову угуши; вредан и раден човек не дочека да ужива плод труда својег — смрт га смете. На једном месту кука самохрана удовица и сиротица, а на другом нужда и невоља облећу око кућа оних несретника, који оплакују губитак својег добротвора, заштитника и путевође. Ето видите, благочестиви Хришћани, како је мрачна стаза смрти. Како је појава њезина пуна страха, и како су жалосне лоследице њезине силе, која само руши. Но да ли је смрт заиста тако страшна као што изгледа ? Да ли је она у очима једног Хрипгћанина то исто што и у очима онога, који нема вере и који у свашта сумња? Да ли је њено царство иодигнуго на гврдом основу ? Је ли њено трајање вечно? Данас, када славимо ускрс из мртвих Спаситеља нас свију, не смемо друкчије веровати, него да царство њезино није вечно и да је ускрсом Господа нашег живот добио превагу над смрћу, да је смрт побеђена од живота, и да. је победа живота куд и камо величанственија, славнија и постојанија него привидна и малотрајна победа смрти. Гекосмо да је влада смрти општа и да под њом стоји све, што је смртно и пролазно, али је царство живота обилније и шире, оно захвата све ствари и које су биле, и које јесу, и које ће бити. Ништа се не сатире нс умире сасвим и за навек; ништа не умире