Школски лист

184 —

Равнопрсни слушаоци који се и добом живота и стеченим искуством и шкодском спремом између себе дијаметрално равликоваху; — јер бејаше ту средовечних, младих и старих учитеља, који су у свом конзерватизму за катедром оседели, — сложише се сви у једној живој жељи, да се што већма новим изналасцима на пољу практичног школског учења користе. Та их је тежња учинила пажљивим, те су сваку реч предавачеву гутали и у памет дубоко урезивали. А Вукићевић је говорио красно, убедљиво, заносно! Носле сваког његовог предавања опадаше у слушалаца окорела вера у сгари начин , као лист по лист с дрвета у јесен ; а поуздање у нови метод проклијаваше срца свију, као млади изданци. Уверење о практичности новога метода и његова успешност, преобразило је као чудом заступнике старе школе и отворило им очи. Стекавши новим мислима при предавању већи појам о себи и своме народу, осетнше као да су у интелигенцији и родољубљу наједаред одскочили, те ночеше више себе поштовати и свој сталеж. Никад се народни учитељ можда није већма поносио својим позивом него тада; никада учитељство није одушевљеније радило у школи по начелима новога метода као ово и неколико доцнијих, млађих нараштаја. — Ово одушевљење које се разлило и на опште, народне посдове, избијало је најјасниЈе у потоњим омладинским покретима шездесетих година. Али се и на припреми за предавање радило без одмора, дању, ноћу, не пазећи ни на само здравље, једино у тежњи да се скупљеном учитељству што више стварнога знања прибави. Др. Натошевић за свако предавањо редовно је слао по пет, по шест писаних табака у којима беше градиво и упутство како треба да се предаје; а г. Вукићевић. би то проучио, прожмао својим идејама и на свој начин слушаоцима говорно, три сата пре подне а три сата носле нодне. Тако су оба трудбеника радила нопрекидно пуних шест недеља, налазећи једину накнаду у свести, да су своју дужност савесно испунили. Тако се давао пример, како треба себе прегоревати за љубав народној школи, за њезин напредак а тим и за просвету народну; тако се спремаху борци који ће, ако устреба и на сграшном месту истрајати када непријатељ дрзнуо буде, да дирне у течевине народне што на себи обележје носе имена његова и вере му православне. Тужни листови историје покомунисања наших вероисповедних школа, могли би нам показати много светло име ове старе гарде, које поста жртвом отпора за очување верозаконског карактера им-