Школски лист

1)6

који би могао човек неразумно и непромишљено ировести односно изгубити, него је дужан свагда и на сваком месту онако живети, како би овим животом својим славио Створитеља и својој души вечно снасење прибавио. Човек може више или маље обогатити свој ум светском науком, али у познавању религије и благочагаћа, дужан је иепрестано напредовати и усавршавати се, — јер то од нас захтева Спаеитељ наш, који нам је сам собом оставио образац моралног савршенства коме сви треба, да подражавамо. 11рве године детињства сачињавају најглавнији део живота човечијег, јер се будућност рађа из садашњости. Правац који у детињству добију наше мисли, обично ће остати исти до краја живота нашег и тако ће постати судбоносан по сваки чин у животу нашем. С тога ко год жели, да буде срећан — а права је крећа само у сјединењу с Богом н у врлинама — тај треба дубоко да укорени у душу своју, љубав према оним светим истинама које сачињавају основу побожности и правде. Не будули те истине дубоко укорењене у дугаи човечпјој, него се буду налазиле само на њеној површини, то оне неће никако бИти од сталног утицаја на живот човечији и неће га моћи учииити религиозним. Проведемо ли младост живота нашега у расејаности и сујетним провађањима, цео ће нам живот бити несрећан. Религизно васпитање мора се започети у раном добу детињства; човек већ у том добу живота свога мора упражњавањем стећи готовност, да мисли и дела по прописима св. вере; ако желимо васнитати цецу, да постану прави хришћани, морамо се старати, да им јога у раном детињству усадимо у срца погатовање и љубав према религији. Ерло је неразумно обрнути норедак те допустити, да човек прво доба живота свог нроведе без нкаквог појма о религији и то тсако о њеним духовним тако нсто и обредним установама мислећи, да ћемо то кагање надокнадити. Еада лакомислене и ружне навике овладају умом, када се душа и срце исквари и сујетом зарази, и када склоности добију обратан правац, велим када ова сва зла постану својства 'душе чоЂечије, тада човек неће проучавати религију у цјели, да му она буде путевођа у животу, него ће шта више тражити сваку могућу прилику, да ју никако и не учи, или ако ју баш узмора учити, то неће обраћати потребну озбиљиу пажњу која је при учењу овога предмета неопходно нужна. Модерни педагози обично би на ова тврђења овако одговорили : „Разговори о Богу и Његовом откривењу махом су високи за дечију моћ схваћања;