Школски лист

171 —

Покојник је на неколико дана пред смрт оболео у инФлуенци коју је за последње две године сваке зиме имао. Овом приликом пак прикључмо се овој болести и бронхијални катар, коме је покојник подлегао. Погреб је био 24. новембра. Претходно у 7»1 час одржана је божанствена литургија у епископској кагедрали а по свршетку исте почело је опело на коме је началствовао Преосвештени бачки епискон Герлан , уз асистенцију силног свештенства. По свршеном опелу у највећем реду обнешено је тело епископово око пијаце и по томо сахрањено. На опелу је опроштајни врло дрљив говор држао јереј Милутин Трбић парох вршачки. — Покојни епископ Нектарије, рођен је 1839. год. у Вел. Гају, по свршеним разредима » основне школе и ниже гимназије у Вел. Бечкереку покојник је наставио гимназијалне науке у Ср. Карловцима и Винковцима, а потоме је две године слушао права у Бечу, одакле је дошао у Вршац и ту свршио богоеловију. По томе је био на истој богословији проФесор а 1864. год. 4. септембЈ)а ступио је у монашки чин нроменувши своје крсно име Никола у Нектарије. 1875. постао је архимандритом манастира Месића, а 1887. год. посвећен је за епископа вршачке дијецезе, којом је до своје смрти мудро и на славу Божију управљао. — Располагао је огромним знањем и мудрошћу, а као човека и хришћанина красиле су га све врлине.Нека је славп Преосвештеиом Еаископу Нектарију и . вјечнаја аамјат / И. ј Јереј Саетозар Турнјак парох у Столном Београду преселио се у вечност 10. нокембра о. г. Покојник је рођен 1820. год. у Српском Ковину, а одрастао је у Столном Београду где му је отац парохом био. Свршивши претходне гимназијалне науке у Столиом Београду спремао се за учитеља и у сомборској учитељској школи и оспособљен је ту за српског учитеља. Као млад учитељ приватно је учио богословске науке и најпре као ђакон и учитељ неко време провео је у Дероњи а затим у Стапару. Када је за свештеника рукоположен пресели се на парохију у Товаришево од куда Ј 867. пређе на парохију у Столном Београду где је до смрти послужио Богу и народу своме верно и савесно одправљајући своје свештеничке дужности, са чега је уживао велико поверење својих парохијана и поштовање у месту и у околини, а и од духовне власти одликован је био недавно црвеним појасом. Негда су у будимској дијецези понајвише чеетити и ваљани учитељи примани били у чин свештенички и међу овима било их је доста