Школски лист

— 102 —

писмо послала га је Његовом Високопреосвепггенству АЕ. београдском и Митрополиту Србије Господину Михаилу. По жељи племените основатељке заклада та носиће име: „Фонд Станојла и Драгиње ПетровиЋ", а цељ јој је по речима саме основатељке, исказанима у тестаменту, да се иомогне одржању и утврђењу свете иравославне вере и срискога имена у целоме Сриству. У истом тестаменту именовала. је Госпођа Драгиња и Одбор који ће управљати истим фондом , а за председника истога умолила Је Њ. В. АЕ. и Митрополита Господина Михаила. Велико и племенито ово дело високоблагородне госпође Драгиње, буди у срцима правих чеда свете православне цркве и честитим синовима народа српскога дубоко поштовање према њој. У данима када је човечанство ■—■ а на вељу срамоту нашу — и добар део нашега народа захватила тама безвеверија или кривог веровања и непоштовања светиње, јавља се пред очима верних, племенито дело госпође Драгиње, као звезда преходница, која нам навешћује да ће нашем народу поново синути сунце вере и да ће светлост часног крста православног разагнати таму којом нас западна култура и криво веровање хоће да покрије. А сада најсрдачније поздрављајући велику добротворку васколиког православног народа српског, високоблагородну Госпођу Драгињу Ст. Петровића, молимо Господа да јој дарује дуг и сретан овоземаљски живот и да испуни над њом речи премудрога: Подашш рука бива богатуја, и ко наиоја, сам Ие бити наиојен (Прич. Сол. XI., 25.) Живела дуго и много! Ст. С. ИлкиЂ.

Г 0 В 0 Р на опелу Јелене РелиЋеве приправнице II. године. Тужни зборе! Нема тога срца на свету, које не осећа права истинита бола, истините туге и жалости, када се растаје са својим милима. Боли то растати се и онда, кад има повратку изгледа, а где неби био тежак растанак вечити; растанак, који сетним и тужним узвицима одјекује последње: „никад, никад више!" Мили саученици и миле саученице моје, данас се ево растајемо са милом и никад незаборављеном саученицом нашом