Школски лист

Јеленом. Сузним оксш погледаћемо још неколико пута у ову хладну за њу спремљену раку и сва љубав дојакошња, сва колегијална нажња наша ирема њој слиће нам се у једну само пусту реч: Збогом ! јер у овом тренутку нема више речи. Судбина је од нас раставља, ми јој чујемо ону тајанствену реч, којој још нико живи није прави смисао проникао реч страшнију, и од смрти саме, чујемо јој оно страшно „никада!" ЈГедена рака ова прима је сада у хладно наручје своје, прима овај нежни цветак у хладна недра своја. —- Двет беше, па би можда и плода донела на пољу васпитања и наставе, али немилостива смрт покоси је ето у најлепшем добу младости њене. Туга наша мора бити тим већа, што знамо, да ио природном закону од цвета плод буде, плод нам годи, плод доноси користи; па ко може рећи да од овог данас ни цвета још, већ пупољка, тек не би било велике користи по род и народ наш. Кукамо за великанима, а ко зна, можда би у овој девојци временом закуцало срце великог пријатеља и добротвора народа нашег. Плачимо друзи, плачите другарице, оросимо сузама овај хладни гроб драге нам Јелене. Та Јелена нема родитеља својих, нема оца, нема мајке, да јој последњу нарицаљку на гробу закукају. Остадоше јој само сродници, остадоше цознаници остадосмо јој само ми, да јој као браћа и сестре последње знаке своје колегијалне љубави према њој овде на гробу укажемо. Јелене нестаде из кола нашег, она пође на дугачки пут у дворе небеснога Творца, да онде потражи миле родитеље своје, да их изненади неочекиваним доласком својим, да им се придружи и да с' њима дане вечито борави. А нама остаде успомена, остаде нам само она, ради вечита сећања. Ох! та свакога боли, када изгуби кога од својих милих сродника и пријатеља, била то ма која вера, ма која народност; ал' Србина као да то највећма боли, што дух, којим наш народ дише заиста и засведочава. — Па и њу лане снађе голема туга јер је уцвели смрт своје миле и рођене мајке; ал' твоја смрт Јелена нас баш за срце уједе, јер нам овде на домаку краја школске године умре, погибе од тихе, али тешке сушице. Али немојмо да кукамо променути се више неможе, „што хладни гроб једном схвати, то се више неповрати", већ заверимо се овде на гробу миле нам саученице Јелене, да ћемо је се вечито