Школски лист

— 104 —

сећати, да ћемо успомену на њу нечито хранити у срцу свом. Завера ова нека буде, и нама свима утеха за овај рани губитак, у млађаној Јелени, а теби Јелена, нека буде лака црна ова земља, душа ти невина нашла места пред Богом праведним судијом, а вечити спомен остао ти међу нама! ЈГака ти црна земља!

Још лани, 1880., у учитељској школи израдио сам једно велико предавање о мору. Лани сам га у Београду држао дна часа — на практичким часовима из школског рада. Ове године, у другој ноли Фебруара, држао сам га у својој школи три часа. Одмах у почетку дошло ми је тако, да сам морао описати лађу — јер сам цело путовање удесио као пуг из Европе у Америку, на на то после надовезао све о мору. Деца су пазила и запамтила. Од тога доба нема више од 15 дана. Јучер, разговарајући при нредавању о капљи, води и киши, дође на ред и Дунав и море, па и дунавске и морске лађе. — Пошто сврших иредавање, на реду је било, да ме запита ко шта има, односно онога, што је предавано. — Јесте ли се ви возили, господине, на лађи ? — запита ме Стсва. — Јесам. — Па, колика је лађа, господине? — запита одмах Жирић, најбољи ђак. То ме изненади. Зар је толико дубоко ухватило корена моје нређашње предавање? — помислих, па запитах: — Ко зна ? Дигоше руке само шесторица, и седми — Јшрић. — Што си се јавио ти, ћирићу, кад ти питаш ? — Дед колика је ? — Морска као од школе до пијаце; а дунавска као онамо до чича Алексине куће. -—• Па што ме питаш, колика је, кад ето знаш ? Иирић не одговори — не умеде. — Је ли не умеш да замислиш, каква је баш ? ■— упитах га. *) Овај чланак је прештампан ив књиге: „Учитељске забедешке" од Ср. М. Ауића проФесора учит. шк. у Београду; учиљено је то ради тога, што је иста врло леиа кшига одвећ слабо распростраљена у нашем учитељству. — Ур.

Душан ЖивиЂ, припр II. год.