Школски лист

— 89 —

све пз уста невине дечице. Само онај, који знаде иоЈање и који разуме хармонију, у стању је то достојно да оцени. Но ту сиада још нешто. ТСод ноталног појања у опште са више гласова, ученици понајвише почињу на такт сви. Но код једногласног појања, мора опет понајвише неко да буде „предњак неко мора да иочиње. А та је установа из одавна већ. Скоро од увек. Задржана је пак из старе школе и не без разлога. Али, стара је школа имала таковог „предњака" већином једнога или двојицу. Њихови су родитељи били по највише имућни људи. А то је и требало „дјетонаставнику". Ту је сигуран био мастан залогај, као дар о већим нразницииа. Није му боме — ни иначе било криво. Па онда се то дало и разумети, те и оиравдати. Међутим данас, ако игде има таке старудије служи само на срамоту, како школе тако и наставника јој. За „предњаке" у појању бирају се ученици не по имању већ по способности гласа. Ианреднији дакле гласом и почињу. А такових бира се што је могуће више. Број њихов допуњује се сваке године из новајлија. То 5ива обично после првог полгодија, иошто се наставник са новајлијама добро упозна. Сваки од тих, који започињу, мора добро увечбати на јектенија одговарати. Осим тога, гласом сигурно владати и са гласом служс&ег се свештеника равнати. Они се при богослужењима и мењају, те не падне једноме све на терет сваки пут. Особито о већим празницима — ту се највише још испомажу. С тим пак олакшају и наставнику, те нема ни ту никакве невоље. У почињању и у опште појању, ученици треба толико да су окретни и толико вични, да ништа наставник не мора започињати, нити да им мора вазда такт давати ударањем руке по певници. Једино да пази на њих, да сви поје и пристојно да стоје. Размахивање учитељево рукама у певници, прегибање преко њих и непрестано кретање овамо-онамо, не само да је непристојно и недостојно светиње где је, него је и гнусно за гледаоце, као и рђав пример за децу. Али за то се ученици још на наставном часу припреме, те се онда нема с њима у цркви посла. С тим у свези стоји и читање аптифона о великим иразницима. И за ту дужност узимају се ученици по способности и што је могуће више ван оних који започињу, а нарочито ван оних који су једаред читали. Удешавати ваља тако, да никад у току две-три године једно дете не чита више пута од једаред. А и