Школски лист

1 — 128 ч Ко буде готов, оггушта књнгу на клупу, и седа право. Кад сии буду готови, послс паузе од 1—2 минута, заповедам то нсто поново, па и по трећи, и чегврти пут. По том долази опет нојодиначко читање. Иду.ћега часа натерам опет спе ђаке, да најире прочнтају тако исто па глас тај иети чланах по 1—2 пут, иа га онда прослишам појединачким читањем, и тад сам с тим чланком готон. Од овога сам се надао ноизоставном успеху, али је при том била и једна незгода. Показао сам најнре, како треба чигати на глас; наио.ченуо сам, да пе трсба да вичу, већ нолако да говоре, као кад се људи разговарају. Увек је тако и почињато, али је убрзо, постунно, у развученом крешепдо, норастало то читање до вике, која је по некад нрелазила и у дерњаву. Опомињао сам и за време читања, и прекидао читање, па најзад и карао, али све то није помогло. Деца су викала неотице. Свак тежи да чује свој глас при читању, те тако увати смисао. Да би то било, он нојача свој глас тако, да буде јачи од суседових гласова. По тад његов глас буни суседе, те сад и онн гшјачају свој глас толико, да надмаши јачину гласа оног првог. Онај сад појачава свој глас поново, по том и суседи поново — и најзад од тихог жубора за час постане у школи једна внка, од које уши оКе да зарлуку. Та ми је незгода веома сметала. Јучер ми нешто паде на памет. „Што — помислих — да читају увек овако сви у глас? Ајд да пробам, да читају %ге/ш/" Пошто прочиташе један пут на глас, и наравно, завршише читање виком, окретох благо и фино: — Знате шта?... Ајд сад да прочитате лекцију још ио један пут., али овако: свак да чита ћутећи, у себи, и да не шапће, да му ни уснице не мрдну.... Чик, ко може тако! — Могу ја!... Могу ја !... И ја могу'!... — Ко не може ? Могу сви. — Оћете ли ? —- Оћемо!... Оћемо!... — Добро. Де, па да видимо, ко ће да поквари!... Узмите књигу ! Наместите се!... Иочните !... Почеше. \ Пекима необично, па сташс да| се смешкају, но кад видеше да други ћуте и читају озбиљно, трг/ше се, па се и они уозбиљише.