Школски лист

— 129 —

Ја добро мотрим, па кога првог опазим да му почну уонице мрдати, ономснем : — Мнлуну мрдају уснпце. Може ли да му не мрдају ? Нисам се надао. Покушај је испао, да се не може боље пожелети. Похвалих их, па нробасмо још једном. Други пут је испало још боље. Дивота јс било погледати их. Сви ћуте — мртва тишнна; мува да пролети, чула би се. Сви седе на један начин: ираво, а књиге у руци. Нико ни чим не мрда; уозбиљили се, а само им очице клизе ио редовима, и враћају се натраг. Еад и то свршисмо, опет их похвалих, па заповедих друго: — Е, де сад да прочитате још Један пут, али ни на глас, ни ћутећи, већ — шаиКући. Али добро да пазите, да не пуштате гласа. Можете ли ? — Можемо, можемо!... Децу је сад занимала ова промена. — Спремите се!... Почните!... И ово испаде не може бити боље. Кад бише готови отпочех: — Сад, да вам кажем нешто.... Онако, као што сте мало пре читали, у себи, ћутеКи — онако читају одрасли људи. Јесте ли гледали људе кад читају новине?... Попричах и о читаоници у Београду, а казах и зашто се мора у читаоници читати ћутећи, па наставих: Онако опет, као што сте читали други пут, шаи&у&и — тако читају велики ђаиџ, у великим школама. Онако пак, као што ви читате на глас, иа викнете шго можете, — онако читају млађи ђацн, из I. и II. разр. основне школе; они не умеју полако. А знате ли, како треба да читају старији ђаци, из III. и IV. разреда?... На глас, али тихп, без вике. Ево овако!... Прочитах неколико врста, те им показах. — Можете ли ви тако? — Можемо.... — Не можете. Ето ја сам вам толико пута показивао, па опет не можете. Почнете лепо, али мало по мало па пређете у вику. Види се, да још нисте зрели за старији разред — прекорех их. — Море, ја могу, господине, — устаде један — но кад не чујем свој глас, ја не знам шта читам. —- Е, па то је оно — наставих Ја. — То показује, да још ниси за старији разред. Ко то може, то је знак, да је за старији разред.... Но ајд и ви да се навикнете. Оћете ли ?

9