Школски лист

— 155 —

да та доктрина и не постоји, ја ипак мислим, да учитољ усанршавајући се у слојој струци много више мора радити, изучавати и ван шгсолске обвезе, а да би му остало ма и најмање времена за ино. То ипак не предпостакљам ни у једном наставннку да сној позив не схваћа или да не жели усавршавати се. Учитељ, као један Фактор и то моћни Фактор, за благостање свога народа има терена у школи. Ту нек почиње и завршује акцију за усрећивање људства. Ту развијајући све интелектуалне способности својих ученика; ту чинећи их способним за избор једном свега што је лепо и поштено, морално и човеку досљедно; ту гголажући темељни основ и правац будућег му знања: нека положи основ оним дотичнима којих је позив дочекати их као људе у животу да их предводе. Учитељ који је своју мисију овако схватио а по своме уверењу неуморно и делао, спокојан може бити да је све учинио за бољитак својих. Ако је свој посао савесно вршио, нека не мисли да своме одраслом ученику и у животу даљем ваља да је путовођа. Не, јер ако је при васпитању себи за девизу ставио: ученика тако васпитати да себе што пре непотребним учини у животу васпитаника т. ј. ако му је разум толико разсветлио, да при сваком делању сам себи питања ставља „зашто то?" је ли то мени потребно, спасоносно?" „је ли то поштено?"; поред тога ако му је и извесни степен знања дао, онда може бити уверен да му ученик у животу не треба путевођу —- јер му је то разум — већ греба зато пријатеља с ким ће заједнички делати с ким тугу и радост делити. Такође нека се не плаши да ће му ко-год ученика у животу софизмом трудни рад уништити обманувши му ученика са правог пута. Уверен може бити да му је ученик, васпитан по горе реченим начелима, увек снажан лажноЈ мисли на пут стати, јер истина од неистине такав је екстрем, који се одма и при најмањем сравњивању даде познати. Од тога дакле нека се не плаши ни најмање, јер му ученик васпитан: „свашта под строги суд свога разума вргнути", тако рећи преживајући акцептнра све што од других чује. Већ само на основу реченога тврдо сам убеђен, да наставник не треба да се тепа у спољне ствари живота желећи можда славе у уређењу друштвеног стања такозване политике. Мени се ово тако јасно чини, да не требам ни спомињати оне неприлике које би учитеља стигле иначе у животу од људи. На име, до год код људи влада разум и док год буду индивидуми, све дотле ће и