Школски лист

— 154 —

УЧИТЕЛ) ВЛН ШКОЛЕ. Напред велим, није ми намера бавити се дотичним иитањем у ширем опсегу његовом, већ ми са понашањем наставника гледе такозване „политике" ; те тако признајем да је дотично сувремено питање врло деликатне природе, но стојећи баш иод утиском истога, мислим о томе своје мисли изрећи. Ја политику не сматрам за таког страшног „баука" као што се она данас у очима песимиста изчаурила, већ у њојзи видим природан захтев духа човечијег за свој опстанак. Она дакле није у суштини својој „сграначка заслепљеност" или „средство какве сепаратистичне 'тежње", већ борба за живот, борба за боље сретније дане појединада, једнога народа, државе, целога људства. А то је и са свим природно само кад помислимо на потребе животне, сиромаштво и горку заслугу једних а богатство, саучешће и хуманитарност других. Учитељу као човеку, т-е по томе као члану људске заједнице који извесне жртве принаша, припада и законом угеловљено друшвено односно грађанско право и то као свестан члан било које заједнице, ваља да и ужива. Свесним извршивањем поменутог свога права, допринео је он такође јодну веригу ланцу будуће среће својих и по моме мњењу дотле ваља и да се односи то његово делање за бољитак, а даље не. Страначко расправљање или жеља страначког заступљења далеко нека је од њега, јер он за то, нити способности нити терена нема а бога ми то му не допушта ни позив његов. Способности зато нема, јер ја свесног политичара који одређеној цели тежи, не мегу замислити, без подпуног знања историје развића људства и познавања природног закона по коме се друштво развијало и развијати мора; без дубоког изучавања политичне економије и без велике животне праксе стања свију сталежа. Несноменуте иидивидуалне врлине — које политичара ваља да красе — предпостављам и у учитељу, али поменуте захтеве у њему поричем, јер он справљајући се за оно што је, ни једно од тога изучавао није па ни приватним путем није могао то чинити, јер га обвезни посао у школи и одушевљење у своме раду спречавају у томе. Сам наставник ако љуби и ако се одушевљава за свој свети позив, мора осећати у себи индиФерентност према свему другоме; јер то је просто психолошко правило код специјалиста, да занимајући се интензивно својом струком, нема аперцепције за остало. А баш