Школски лист

Данас већ не сумњамо, да јо јодап од главних чинилаца, који су наш народ, гоњен толиким злим удосима, одржали до данашњега дана — нросвета. Добра је то сроћа нашега нлемепа, што је од увек марило за ту силу, која народо сгвара, држи, усрећује. Иаши стари су од уста откидали, прегоревали со, само да саграде храмове, у којима ће луч просвете буктети. Ми, њихови потомци и наследници, и данас смо сведоци њихове муке и љубави к роду, уживајући у њиховим тековинама, у толиким просвегним заводима и школама, закладама и задужбинама. Само је тако подигао Сриски Иарод нросвећену војску, која га је соколила и бранила од многих и разноврсиих непријатеља, од којих је понајстрашнији : умни мрак, незнање. Ево сад треба један просветни бедем утврдити, зановитп и удесити према прилнкама и захтевима данашњега доба. Паше наиредно време иште, да је школа светла, пространа, висока, пуна богодана здрава ваздуха. А кака је зграда у којој је Новосадска Гимназија? Просторије, које беху одређене за четирп разреда, служиле су н онда, када се отворише шест, седам па и осам разреда. Зграда у којој је с муком могло стати стотинак ученика, сада мора да прими у се три до четири стотине. У собама, у које би сротнији свет уз најбољу вентилацију пусгио једва 20—30 ђака, мора да седи без икаке вентилације преко 50 наше деце. Патос је у свима разредима давно дослужио, прозоре и врата већином продухује ветар, скамије, особито у неким разредима, никако пису удешене према захтевима хигијене и педагогије. Его у таким је нросторијама смештена наша омладина, родитељска на.да, народна узданица, да се телеопо и умно развија! Додајте томе још, да нема дворница за цртање и гимнасгику, да нема нросторија ни учионица за природне науке, да су књиге у библиотеци скоро згомилапе због оскудице у месту, да нема дворнице за заједничке скупове и свечане нрилике — једном речју, да нема свега онога, што је преко цотребно средњој школи иоле добро удешеној, а да и ово што има данас већ никако, или једва којекако, одговара својему одређењу — иак ћете имати верну слику о згради Српске Новосадске Гимназије. Последњи је час, да се том злу учини крај. Са свакоје стране се види и осећа, да се овако више не може. Управа гпмназијска мора да одбија децу од школе, јер нема где да их смести, а тако се и нехотице огрешује о свети аманет врлих оснивача и прилагача гимназијских и о вољи свега народа. С друге стране државна власт непрестано наваљује да се гимназијска зграда удеси онако, како су оправљене све сличне школе у Угарској. А како тескоба огромно смета школском раду, то тешко осеКају учитељи наше гимназије. Старешине п старатељи Сриске Новосадске Гимназије или не могоше, или пе умеше, или не хтеше да ову ствар доведу у ред онако, како иште кориот ове народне школе и достојанство целога народа. Ми, којп бесмо ученици Српске Новосадске Гимназије, који крсз љу улегосмо у царство доброга, истпнитога п лепога, који с њеном помоћу дођосмо до својега садашњега места у друштву и народу, који дакле од ње добисмо све — можемо ли донустити, да наша гимназија, то наше топло гнездо, падне и испод виспне осталих јој друга, а камо ли оставити, да јој и ексисгенција доспе у опаеност'? С овим кобним питањима у срцу састала се у Новом Саду неколицина некадашњих ученика Српске Новосадске Гимназије, те се својски поразговорила о овој невољи, које допаде наша гимпазија, и одлучила је, да сву своју снагу заложи, те да се ово хитно иитање реши тако, да се прилозима, у првом реду утеника ове гимназпје, а по том и дарежљивих руку свакога нросвећена родољунца и целога народа, сагради овом светилишту наука достојан храм, који би у свачем могао задовољити данашње потребе и захтеве.