Школски лист

— 164 —

и с осмејком: „ЈТа добро! Кад ти као дете мени твоме учитељу тако кажеш „нећу", не мораш остати; сад бар знам да си јогуназт. То се од тебе нисам надао да ћеш мени тако шта рећи, хвала ти!" То је било око 9 сати. У 10 сати пустим сву децу на одмор. Двориште велико, дан леп, а деца уживају у слободним часовима. Усред игре умешам се и ја, па им показивах једну игру, коју они нису знали. Деци то беше мило што сам се и ја њима придружио, па ме пажљиво слушаху, а игра беше такова у којој сам заповедао да сваки по нешто изврши н. пр. да седне, или да кукуриче, или да клечи и т. д. Кад је дошао ред на оног јогунастог, он дође к мени обореном главом, а по лицу сам познао да се покајао. „Теби нећу да заповедим, не волем те што си ме онако увредио... одлази..." Друга се деца отимаху да им што пре заповедпм. Али јогунасто стаде плакати. „За што плачеш?" упитам га. „Молим господине ја ћу остати затворен, никад више нећу вам рећи: нећу! „Е па кад се кајеш, ја ти праштам!" И пружим му руку, он ми ју пољуби и тад му рекох да ми донесе чашу воде. 0 превелике радости! Као јелен, хитро ме послушао и од тог дана, никад није рекао: нећу. Другом јогунастом детету рекох, да иде кући па да донесе књигу коју је заборавио. Он не хтеде ни кад му по други пут љутито рекох да мора. Он ми опет рече: нећу! Даље нисам хтео ништа говорити ни заповедати, а за таку маленкост већ сам се наљутио, али сам се окренуо и прибрао, а онда после мале почивке, узмем из катедре моју књигу, па му дам рекавгаи: „Ево ти Жарко моја књига, па пази, само ми чувај да не испрљаш, јер ја то ником не дајем у руке само сад теби. Ја нисам знао да ћеш ти мене тако увредити и рећи своме учитељу „нећу". Примио је од мене књигу, али с другим осећајима, јер то беше за њега почаст. Ја пак да би га још боље убедио да га волем, узмем шешир и онда заповедим благим речима Жарку да пази на мир, што он још није чинио. — Он се свесрдно примио те дужности. 1Сад сам ушао у птколу, само је један био записан. Тога сам укорео, и рекао му да буде послушан па ћу га волети, а ако буде непослушан да га ни погледати неКу. 1{ад сам дошао к њему он ми се стаде молити, да га пустим кући да донесе књигу, јер га је Жарко заиисао што вије знао шта греба читати. Ја га пустим. Одмах се и Жарко молио да га пустим. „Па ти си ми мало пре рекао да „нећеш" рекох ја... Молим... опростите... хоћу !" Пустим и њега. И тај се