Школски лист

— 70 —

то т. зв. ареставу оаажањем. Преотавим ли, замислим ли неку ружицу, а да је нисам видио, то би имао преставу т. зв. голу преставу. Је ли ружица нешто особитог, те је посматрам живо, са највећом пазљивошћу, ту је онда престава жива или иовекана. Сећаш ли је се, то је престава о њој аозпата већ. Нрича л' ми који год да ју те видео, то је онда престава вероватна. Добијемо л' о њој какав год закључак, онда смо добили игведену преставу, коју зову и ааодиптичком , јер је у њој изражено нешто, што мора тако да је. Као што видимо, душа може један и исти предмет да преставља на више, ево овде споменутих шест начина, а то су изричност у вероватност. сеКање, иазљивост, идеална арестава и оаажање. Од ових нам највише упада у очи изричност, којом се долази до аравог знања било ма кога предмета у позитивном или негативном смислу т. ј. кад знамо да л' нешто јесте, или да нешто није. Знање је, као што нас логика учи, према узроцима или проблематичке или асерторне или аподиктичне природе, а свако мора да је посљедица узрока, који већ по себи значе могућност, јамачност и нужност. Школи је задаћа и да прибавља нужна знања уверавајући се свагда о истинитости истих, јер само истинита знања могу да образују појединца и друштво у напредном духу. Зато је онда дужност школе, да исаитују&и тачио садржину иредмета ове тачно и јасио да изражава , јер где се год не слаже знање наше са предметом, ту је знање лажно или што се вели ту није знања, то је не знање. „Знање је снага, знање је моћ, учите децо дан и ноћ!" вели се врло лепо, а истинито у овом покличу. И шта се хоће овим да рече, ако ие, да се непрестано купе и сређују идеје из живота, из сувремених наука и вештина, што чини ираву образованост т. ј. бар такову, какову је ми замишљамо, какову је као идеал престављамо, те за којом тежимо данашњом педагогијом: и у васаиту и у иастави. А шта тек да речем за онај степен душе наше, у коме см,о у животу и радгу нашем такови, какав је тај стадиум душе наше, каково је чуствовање (чуство), чему је такођер основ осет, односно престава (идеја). И зар се не можемо на сваком кораку уверити, да је чуство извор: радости или весеља, туге или жалости, наде и бојазни, гњева или срџбе, што зависи, да како, од сутецаја и рада