Школски лист

— 188 —

утиска на осећања васпитника, те навикнут за примером сљедити тако рећи —■ инстиктивно ће сљедити на позив доброг поступка. Но немојмо желити да нас он слепо имитира. Код религиозноетичних захтева не желимо поступак по напред опредељеном начину, већ му оставимо донекле слободне руке, да би се тако индивидуум исказао; но зато ни кроз прсте не гледајмо и најмању погрешку. Лри развићу карактера сљедеће четири грешке могу на површину избити: беспосленост, лаж, лакомисленост и страсти (у колико се оне код деце појавити могу). Жеља за беспосленошћу појављује се код тромих и води лењости ; због тога — ако тек није посљедица телесног недостатка — лечимо је забавним пословима: игром, причањем итд. а чим приметимо у детету пријемљивост — пређимо полако на озбиљан рад. Док лакомисленост јавном опоменом, осрамоћивањем требимо, дотле лажу не изобличавањем већ религиозним срествима убедимо, да греши иред Богом и људма, кад истину оставља. Од страсти ћемо васпитника тако сачувати, када се мирно понашамо нрема преступима му и старамо со дотичног у миран круг увести. Но најбоље је још овде срество, прецизно развијање пријемљивости (1п1еге88епаћте), јер нове и нове жудње везују душу мирноћом; страсног играча нпр. упућујмо на дуже, уморне излете, где ће се кунљењем цвећа, зарезника итд. забављати те уједно нова и нова познавања стећи. Који нпр. птице мучити воле, навикавајмо га на гајење истих. Али ради постигнућа цељи, дисциплина је приморана кад-кад и строжије мере употребити, као што је: награда и казна; но пазити ваља свагда, да су оне са иоступцима детета увек у ириродиом односу као узрок и посљедица. Васпитатељ при тактици дисциплинирања само такове и на тај начин сме казне употребити, да тиме не укор, већ усљед самопокајања поправку постигне. Због тога се служи срествима: опоменом, бодром пажњом, благом ил озбиљном претњом, узмахивањем или апатичним држањем. Ако све о^о цели не би водило, може се послужити кратком, но строгом опоменом предочећи му зло; па најпосле и претњом сгроге казнс. При овоме пак ваља нам свагда израза дати, да му тиме само добра желимо, а то му и доказати. Поступак нам дакле, не треба да руководи сувопарни, осорни суцки изглед, већ пријатељско морално узрујење нам, што избећи нисмо могли заслужену му казну. Директна посљедица казне дакле јеоте не бол спољни — воћ душевни,