Школски лист

— 106 —

Јова је све тежње и наде народне вешто погодио, те их као своје рођене умео песмом да искаже. Ако су вође наше, политичним теоријама утидале на народни ум, — то је слављеник наш песмом на срце његово утицао. Ничије се песме толико читале, певале, декламовале и на памет училе нису као његове. А свака му песма беше задахнута жаром родољубља. Он је кроз срце народно као кроз призму какву, преламао зраке осећаја његових, те их ре#лектовао у песмама својим. Отуд на његовим политичним, родољубивим, а нарочито сатиричним песмама јасно обележје етруЈе онога времена. Но Змај-Јова ипак није песник само једног сталежа или једне странке, као Мушицки песник: интелигенције; Бранко песник: омладине; он је тумач идеала свеколиког народа српског, те потоме је песник: народни. Он је читав српски народ у срце своје сместио па чак и децу његову. А како силно љуби род свој показује тим, што и у тренутцима љубавног заноса, када обично најсебичнији осећаји човеком овладају, те се сав преда страсти својој, уме још и онда личну љубав да подвласти узвишенијој љубави к народу свом. Да ти ниси српока мома, Притег'о бих друге жице, Певао бих твоје очи, Твоје груди, твоје лице. Ал' шта зборим, куд заиђох! Да ти ниси српска мома, Сав големи свет би био Међу нама двома. Моја љубо, верна л,убо, Мила си ми ти Ал' се онда заборави Љубит' грлити. Кад јунаци за слободу Чуда ночине. Радује се твој бабајко, Моје Српче мало, Ко да му је са Косова Сунце засијало. Добро дошло, чедо моје, Ако ти се нише, Да ти живот своме роду За слободу дише.