Школски лист

- 105 —

„Огармали", превео „Човекову трагедију" од Мадача, „Толдијину љубав" од Арања, „Мајстор Манојла" од Кармен Силве, „Цфигенију на Тавриди" од Гетеа, написао „Снохватице" и издаје за срнску децу лист „Невен" у Загребу. И тако мили слушаоци и слушалице моје, како сам се потрудио да вам у крупнијим потезима опишем слављеников живот и обележим рад му, а поглавито да вам покажем: у чему се управо његова песничка величина састоји, молићу вас да се стрпите да вам још и то протумачим: зашто читав српски народ Змај-Јову толико поштује и слави ? У просветном па и политичном животу једнога народа, има свако важније доба по неку струју, која елементарном силом све духове једним извесним правцем понесе. Каквим великим човеком избачена идеја толико занесе и одушеви људе, да сву своју моралну снагу у то улажу, како да ту нову идеју практично изведу. Бујна тежња за остваривањем новине — а жесток отпор, да се одржи оно што је старо, производе борбу начела с освештаном навиком, из које борбе нова идеја као победилица у триумфу излази. Весници те победе то су песници. Као чеда свога времена, они су верни тумачи расположаја народног и заступници јавног мнења. Кад се на почетку овога века у уметничком песништву славено-српском, појави жудња за угледањем на класичне облике, био је ЈГукијан Мушицки не само творац, него и највећи песник класичарења тога; а када је Вук СтеФановић-Караџић изрекао начело: да се народни језик за књижевни уведе, те тиме изазва читав рат, беше Бранко Радичевић најревнији поборник Вукових идеја. Језик Бранкових песама то је: подигнут обелиск, у ком су дубоко урезани догађаји онога времена. Свако доба има своје песнике, па и Змај-Јова је песник својега доба. Рекао сам унапред, да је наступање шездесетих годииа. у нашим књижевно-просветним приликама створило жив покрет; а по политичан живот овостраног народа српског, оно је управо: еаохалпа појава. Борбом политичних вођа српских за народна права на саборима Карловачком и Пештанском, развила се у српском народу уставно-политична свест и стекло то уверење: да се једино на пољу угарске уставности и своје црквено-школске автономнје као народ развијати можемо. У том развитку сматрао је народ српски једину погодбу за живот свој. Ту беше његов животни интерес; на ко му је тај интерес у заштиту узимао, беше и љубимац његов. А Змај-