Школски лист

— 104 —

песме разливенк елегијски осећаји неодољиво нам у душу продираху, те нас као каквом: сугестијом опчињене, нагонише, да песникове јаде за своје држимо. Он умеде срце своје тако вешто у наше груди да уврача, да му сваки откуцај живо осећасмо. А тиме доказа да је прави лирик, који је „ђулићима увеоцима" постао уједно и највећи песник осећајне лирске појезије у Срба. И ако нам се меланхолија Хајнеових и Ленауових песама, као појава живчане болести песника, сумњива чинити може, то је туга Змајева заиста истинита, јер је здрава као тресак. Само тако и може жалити један осетљива срца и благодаран муж, кога је љубав покојне му жене начинила и бољим човеком и већим песником. Па има ли кога који пред величином таке несреће капу дубоко скинути не ће и то тим већма, што нас песник не мучи монотонијом саможива јадиковања, већ нас хармонијом прекаљене, племените туге разнежава ал' и надом крепи. Тужећи с њиме, ми не жалимо само: Змајеву Ружу, — већ честиту жену, која у сред супружне дужностн мора скрштених руку да у гроб леже, кад свикла беше да за живота, мужевљевим жељама гове и угађа. — — сНе Ргаиеп, вГе бршпеп ипс! луећеп: ШттНбсће Еозеп т'з ЈгсПзсће Бећеп. После такова тешка удара, песнику нашем у Ианчеву не беше више станка; зато се пресели у Карловце где га за варошког Физика изабраше; па га како власт потврдити не хтеде, оде у Футог, ал' ту му опет умре Смиљка, јединче његово и последња утеха у бедну му животу. Од то доба опажа се на Јовановићу неки нагон да места мења, не би ли својој напаћеној души мира нашао. Ал има једна пословица која вели: „Све ће то народ позлатити." И позлатио је народ српски све црне јаде свога песника, јер му је године 1874. приредио свечану прославу двадесетиетогодишњице певања његова. Доселив се слављеник наш из Футога у Нови Сад пос.тане предметом особите пажљивости, јер сви иђаху за тим, да му пријатељством колико-толико ране залече; али наскоро буде позван у Каменицу за лечника, а одавде га одазову у Београд, где ће вршити дужности драматуршке при краљеву позоришту. Но ни ту не остаде за дуго, јер се настани у Бечу, одакле после неколико година опет сиђе у Веоград, а затим у Загреб, где и сад станује и где му Срби Загрепчани прославу педесетогодишњице спремају. За то време бављења свога но разним местима, штампао је календар „Жижан" 1877., превео „Отму Мурањ-града" од Јована Арања, издавао „Илустровану кронику", покренуо шаљиви лист