Школски лист

- 127

Уф , музике гадне ! Уф , орамоте веље ! Гледај како плачу, Како ое кревеље!

Нит их когод псује, Нит им чини жао :

Па

зашто плачу

А Бог би их знао!

Материна маза.

Кад сва деца уотану, Он и онда спава, Кад му кажу : устани ! Њега боли глава. Сад разумем то дрхтање, Разумем вам стреп: Кројач Да одене лутку своју Нашла Зорка лепу чоју. Таке чоје много вреде ; Одсекла је баш из среде.

или ово:

Кад је сухо, замеси Блата, па се каља, Кад га мати покара, Легне па се ваља. Ко се не би миша бојо Та миш има реи. из среде. Док се мати кући врати Тад ће Зорка да јој плати. Ао рупо, грдна рупо, Платиће те Зорка скупо !

Паде шоља одозгоре Сад ништа не вреди, Просуло се бело море, А сека се једи. Ал' док зеља жали, моли: Опрости ми секо! Дошуњо се мачак црни Па полизо млеко.

Бела штета. Добила је сека.млека: Ал' ће да се слади! А сад само јоште чека Да јој се разлади. У то дође стари Зеља Да походи секу, Скочи на њу пун весеља, Па шапом по МЈ^ену. Зар то није шала? Она свагда ведра, безазлена и несташна Чика Јовина шала, која и старо и младо на смех гони? Дидактичнопоучне песме као еаске и оиисне већ се и зато противе Чика Јовиној природи, што је он од главе до пете само лирски иесиик. Па као такав, када се знао заронити у душу читавог народа, заронио се и у душу дечју, те је из ње изнео на видик све оно, што само једно невинашце осећати може. А на то га је могла нагонити сушта љубав која је њему прека потреба, јер он волети мора. Та ето и сам вели: Ал' не могу свима вама, Приденути овај цвет, Ма да грли душа моја Цео, цео дечји свет. До таквог лирског заноса тешко ће се који педагог занети дати. Оставимо ми Змају његов лавор-венац славе: лирскога иесника , који му и тако песничко чело најлепше краси.