Школски лист

— 26 --

и утехо наша; свештеници, службеници одтара божјег и верни« чеда господња; учитељи и ученици, старо и младо, богато и сирото, шгогод српски говори, мисли и осећа, купи се данас осим ооталога и православног и неправославног света засебно у храм божји, а обраћа поглед и ход свој у најближе суседство црквино, полази школи кћери њезиној у походе на славу свето-савску. Општа је слава наша дакле ово, и засебно само наша, народна и црквена и школска слава српска. Па кад је то општа, народна слава наша, треба сви као народ да је и славимо: да у тај мах потиснемо све осебичне жеље и мисли, а уступимо сви целу душу своју општим нашим народним успоменама и духу, који нас као душа целине све испуњава. А које је та наша општа целина, која том једнодушношћу дише ? Је ли валда овај данашњи нам раскомадани труп Српства, што је нуЈну главу наслонио на тихо Дунаво, па у немоћи својој садашњој сања можда о славнијој прошлости својој или скоро скрштених руку очекује само лепшу будућност за се! Када изустимо реч „народ", разумевамо под њом једну већу органску јединицу, која као и сваки поједини створ има своје рођење, свој развитак — живот свој и као што нас повесница учи, и смрт своју. Та целина дакле, која — одкако се за њу зна — па кроз толике векове до суђенога јој дана носи и носи ће име Србин, та целина, која се пружа и у простору и у времену, јесте народ наш. А у њојзи као оно унуци на прадедове, као синови на очеве наличи једно поколење, Једно столеће на друго. И то нам даје могућности, да из судбине наше у прошастим вековима на утеху своју са вероватношћу можемо промерити и определити и будућност своју, ако улотребимо сва средства, којима смо се у прошлости помогли и одржали. Јер народ као целина није само мртва маса, која као оно река или лава потегне једним правцем преко дрвља и камења и јури бесомучно, докле се у мору не изгуби, или по равници без трага не разлије и скамени — већ као жив створ народ сам управља покретима својим и као што се удови тела нашега поводе за налозима главе нам, тако се и у народу истичу појединци, који су умом виши од осталих и надмоћнији, те кроз векове опредељују правац раду целине народне. Такови појединци су великани народни,