Школски лист

— 28 —

српски озари светлошћу меком али и студ-зном: пред њиме помрчаше незадовољни појединци и у рукама Немањиним испољи се бар приближно целина народна. Али докле је он хладном памећу и студеном суровопгћу ударао темељ творевини својој, дотле се одврже од њега мезимац му син најмлађи, Растко — сиђе се са висине светскога сјаја и блеска у низине хришћанске самачке смирености носећи у срцу своме оне топлије даре ча народ свој. Када запитамо повесницу човечанства, поучава нас она, да има две силе, два пута и начина, да заснујеш царство међу људма. Моћни Римљани су снагом својих умних закона и силом својом војеном овладали били скоро целим тада познагим светом. А када је син божји, Господ наш, Исус Христос сишао међу људе и стао проповедати о царству, запитали су га — мисли ли он да буде цар јудејски, нашто им је Исус одговорио: „Моје царство није од овога света". Својим ученицима пак говорио је: „Пођите замном и научићу вас, да ловите душе људи крстећи их у име оца и сина и св. духа!" Његово је царство цакле царство духовно, царство срца и осећаја људских — не оснива се на камену и железу, него на пламену, на оном огњу, који су још стари Јелини са неба скинули, који и у камену живи, те га можеш из њега искресати и у коме се и железо преварује, те га можеш у нове облике дотеривати: од мача перо саковати и од копља, којим прободоше ребра Исусова, да њиме преписујеш јеванђеље дела и науке његове. Та варница и у срцу човечијем тиња, те кад плане у висину тежи нечем вишем, нечем надземаљском. Па и наше народне песме разликују такођер два царства и кажу нам: „Земаљско је за малена царство, А небеско увек и до века." И заиста: римска царевина, колико год је била онда силна, наскоро се је без трага распала, па и самога народа, који је у њој господарио, нестаде ено; а заметак онога царства, што је Исус Христос проповедао, ма да је био врло уских граница у зачетку своме, што су га већма на искушење стављали и поништити хтели, све се већма оснажавало, што је имало више мученика, тим је добивало и више ученика, баш као оно и огањ, што више пириш у њега, да га угасиш, све се већма шири и распаљује, те сада ево то царство влада скоро целим данас познатим нам светом, а нису