Школски лист

— 179 —

хтједоше једнога лијепога дана да закључају мој таван, тај дивни перивој моје млађане богате Фантазије. Колико сам ту дивних часова провела и то у овом друштву неке добре бабе, која је замном • слиједом слиједила све кашљуцајући и шмркајући, — двоје паса и једног старог мачка. Ова четири бића бијаху моји најмилији другови — њима сам могла по милој вољи заповиједати то и оно — турати их па часком и ударити — они мучаху или одговараху сасвим препокорно „да", на све моје најекстравагантније приједлоге и захтеве. Али хоћеш да, море! Моји васпитни Фактори сјетише се на жалост онога педагошког правила, по коме дјетету треба дјечије друштво вршњака, јер се само у гаквом може право и здраво васпитати. Хм! А таван ? Дан на дан мучили се са мном — само да мој укус стрпају у мање ексклузивне правце, али све бадава! Сва она дјечија друштва, куда су ме водили, бијаху ми мрска — ваљда кано слутња на оне „јаузнове", који су касније имали доћи на дневни ред. Па кад сам кадикад ипак морала у „друштво" ех — онда сам сматрала, да је бонтону удовољено, ако чим прије погледам чоколадној шољици на дно и да се омакнем низ столичицу, па енергично „бјеж". Та је ли чудо ? Какво бијаше то друштво ? 0, не питајте! Ја сам и пребрзо опазила, каква је то кисела, сг§те <Је 1а 8001е{е. Чим сам коју од мојих другарица или знаница упрегла пред луткина кола и ошинула бичем, викале су одмах као да су на ражњу, а кад сам их потегла за ухо да потпомогнем њихову брзину и вјештину — и да успоставим бар каки таки програм игре — стадоше плакати и јаукати, а кад је напокон тога негда ствар добила занимљивије лице у призору мале тучњаве ето ти онда одмах са свих страна долетјеше на крилима љубави и бриге све могуће мајке, тетке, баке, служавке и иослужавке, те нас растјераше, а једва удешена занимљива аФера мораде престати. Од онда нијесам више хтјела ни да чујем о таком друштву! Што ће ми онака дјеца која биЈаху или досадна и мртва, или прачидрузи и још гора од мене — и са још већим заносом него пре стадох се пењати уз степенице мога тавана. Из „Меандра." Мали Раде. Мали Раде бијаше прави вилењак или барем вилински мученик. Тако је барем тврдио цијели низ гаајогит е(; ттогит §'еп1тш његове дражесне својте. Створила га је природа јамачно у највећој својој зловољи. 0 ти зла маћехо — природо ! т 1ини се, да гдјекада особито волиш кариковати слику Божју на