Школски лист

— 19 —

и плод тога рода јесте: развијање многостручног интереса (мара), што затим подстиче на рад вољу, као прави предмрт васпитног рада. С почетка и са наставом иде упоредо управљање, али доцпије уступа место ово дисциплини, којом се у васпитанику полагано самосталност буди. Овако схвата ва.зпитање Хербарт; сравнимо ли ово са начелима Песталоцијевим, на први поглед мора нам упасти у очи, да је настава код Хербарта заузела оно место, које јој по праву и важности и припада, док напротив Песталоци наставу није онолико ценио и ону јој важност придавао, која ј >ј принада. Но Хербарт у својој педагогици прецењује интелекг и то чини његова педагошка начела једностранима, ма да се с друге стране мора признати да су васпитна начела код њега у хармоничној и природној целини изложена. Јер никако не може бити истинито и оправдано становиште, да се васпитање тек наставом отпочиње; колико осећаја и представа продрло је у душу детињу, колике склоности су се код њега развиле. још пре но што је у школу ступило и пре него што се настава отпочела! А с друге стране никада не ће поћи за руком никоме, да наставу тако створи, да ова обухвати све области живота човечјег, које су по хармоничан развитак духа човечјег, по јачање моралнога карактера од одсудне важности. Посматрамо ли идеје Хербартове у светлости великих идеја Песталоцијевих, видећемо да и поред све темељитости, којом су израђена поједина, и поред све дубљине мисли, — Хербартовим начелима недостаје оне свежине, која провејава истинитосг и стварност идеја Песталоцијевих. Главна црга свакога научнога рада ма на ком пољу јесте, да се полазећи са једног основног начела строгим научним апаратом и логиком има уепоставити целокупна система, те у толико с правом може се Хербаргова педагогика назвати научном педагогиком, али наравски само до тог доба, док се не обори главно начело читаве системе: јединсгво и једноставност душе. Али ако нас не варају знаци, тако изгледа као да то време већ није тако далеко. Од доба Хербартова Физиолошка и емпирична психологија учинила је велике кораке у народу, и представници Хербартовог аксијома данас су већ доста ретки. Данас изгледа да је узалудан напор, када желимо да педагогику, као науку у везе строго на једном основу развијене системе спутамо. Једна те иста настава у погледу развијања моралнооти карактера уродиће разним резултатима код разних индивидуа,