Школски лист

— 20 -

баш према различитости њихових душевних особина, према различитости осећања и чуствовања, према великој разноликости оних представа, идеја и склоности, које у тако великој мери продиру у душу детињу и ван круга наставног из спољашњег света. — Тврдњу ову може свако својии сопственим искуством посведочити, те тако мора признати, да је једнострано и неоправдано васпитање као таково, једино на интелекту душевном, на настави оснивати. Толико о Хербарту; са његовим ученицима пак моћи ћемо лакше свршити. Ти педагози не само да укупно васпитање базирају на настави. већ они сву наставу без обзира на индипидуално развијање детиње хтели би и неким културно-хисторичним јединицама да одреде, једне године хтели би да се одаберу приче, друге године Робинзон, треће повести из библијске историје итд. и тиме хтели би да одреде концетрацијоне тачке за укупан душевни развитак ученика; ти педагози, као Цилер, не захтевају само особите школе за сироте и оделите за богате, већ захтевају особите и за поједине сталрже итд. Ирема педагозима задатак данашње школе сматра се да је, да се у њој створи место, где ће се и богат и сиромах, дете отменог и ниског порекла подједнако развијати до моралног савршенства. * Па и поред тога, шго се данас већим долом учитељска младеж образује у Хербартовој педагогици како у Аустрији тако и у Немачкој, ипак може се смело тврдити, да већина учитељства стоји данас на земљишту ономе, које је обрадио неуморни Песталоци, исповеда и у живот спроводи његове идеје. — Да је то тако, у том погледу у великој мери имамо да захвалимо неуморном раду трију одличних мужева, који су у историји педагогике неувеле славе стекли, а то су: Бенеке, Дисгервег и Дитес. Заслуге Бенекове падају већим делом у поље ФилозоФије. Песталоци је своју педагогику основао искључиво на искуству, којим је сам испитивао и проучавао живот душе детиње, Хербарт је пак резултате његове на основу свога ФилозоФскога сиетема педагогико побијао, и тако између ова два становишта отпочео је рат, који беше положен у руке Бенекове. Превелика заслуга Хербартова јесте, што је он први применуо индукцију и на пољу психологије и стварањем своје ептиричне психологије што је учинио, да се иста примењивати почела на педагогику. Да му овај посао не беше потпун, да се он и поред свога емпиричног становишта није могао ослободити мета-