Школски лист

- '57 —

кале су све, макар да нијосте ни ријечице рекли, осим онај ваш тужни „С Богом дјецо!" Колико дубљине у ово мало искрених, детињих ријечи ! Злобни језици. Сну ноезију младости и дјевојачке љеноте, на лирику срца и сва вјечна снага невина оптимизма као да је добри Бог улио у њезину душу, моје љубимице Милице. Вјеровала је у идејалну љубав оца и мајке, у позитивну, вјерну и искрену њежност учитељице, у оданост и њежност срца пријатељскога. Још никад сумња или двоумица није оскврнила чисто, свето вјеровање душе њене! Ја сам у својој великој симпатији наспрам томе дјетета вазда тврдила, да њој ни највеће зановијетало са својим троструко скептичним наочлрима не ће приговора наћи! Тако је била мила, добра, драга, лијепа! Лице јој бијаше студија — студија невиности и ненатруњене вјере у све што је лијепо и племенито. Поглед дубок, масаон, а ипак радознао као у младе срне. Па кад што говоре око ње, што не треба да чује млада кевица, како је дражесно умјела зачепити ружичаста уханца или се задубити у таписерију на зиду или у орнаментику на ћилимима! Ја бих се била заклела да збиља није слушала! Ништа на њој није било од оног обичног кевичког „забадања носиЋем у све и сва", баш ништа! Била је, што но би Немац рекао „ете Аизпаћше — Ма!,иг \ Развијала се постепено — послије сваког јачег дојма видила сам нови цвијет, који је процвао у њезиној души... У моментима када би најјаче осјећала светињу нашег лијепог звања морала сам то д^евојче назваги „анђелом." И тим већи бијаше мој бол, када ми баш она, неколико година послије кад је иступила из школе, писа умиљато писамце пуно туге и разочарања. У укоченом дјетињем стилу тог писма изгледао је бол душе њене још туробнији, као што мршаво тијело изгледа у трошним оскудним хаљинама још мршавије, још јадније... Злобни су језици натрунили чисту бјелину младе јој душе. Ох, како ми писа, кад сам опрезном руком настојала да скинем ружан дојам, који је попут грабежљивца закопао несмиљене кандџе у младо оно срце. Злобан језик отровао мило дијете „отровом из лијепог цвијета, вјечито исцијеђеним огровом" (Мас1ас8). Грубом руком хтједе да са њежна лица јој стресе пјеснички онај машак, владану прашиницу — али му не успије... Један је данак двоумила, сјајно око ороси суза, али га не помути, бијаше то суза прољетна кишица од које цвијеће и зеленило још љепше пробуја. Камо среће, да јој никад у животу злобна ријеч не наружи мир