Школски лист

— 152 —

I

квантитету свога убеђења. Ти поступци не иду рецимо на добро куће, школе, војске, државе, или се напослетку некоме, у чијој је руци дисциплина, не допадају и онда се ти поступци спречавају разним мерама. А како обично те мере бивају насилне, принудне, то оне неминовно изазивају, да се при употреби дисциплине мора доћи у судар, у конфликт . Из тога се развија велики актагонизам, читава борба, али то се овде мене не тиче. Главно је овде то, да се у овоме може наћи узрок што је сама реч дисциплина некако тугаљива ствар, некако иепријатна и за онога у чијим је рукама, а још непријатнија за онога над киме се врши. Дакле услед овог конФликта у извршењу дисциплинских мера о дисциплини се некако створио пзјам више накарадан и погрешан. Чим се чује реч дисциплина, одмах се ту подразумевају какве принуде, казне, насилне мере, да се извесна особа мора кретати по убеђењу старије особе — управо особе у чијим је рукама дисциплина. Како се то дешава у породици, у војсци и друштву и да ли је оправдано то мишљење нећу се упуштати, али дисциплину у школи не треба ни у ком случају тако схватити, а још мање у том смислу је примењивати. 0 важности пак умесне школске дисциплине, колико је она потребна и оправдана на психолошким законима, које су њене добре стране, у чему се она састоји и како је треба руководити нећу говорити, пошто се може читати у разним педагошким листовима и свакој педагошкој књизи, која је намењена као уџбеник. Али схваћајући дисциплину онако, како сам горе изнео, обично ми имамо негативну корист од дисциплине, управо штету или боље рећи веома рђав утицај на образовање и у првом реду на васпитање. Овај разлог руководио ме је да напишем овај чланак и да изнесем неколике своје реФлексије о утицају дисциплине на наставу, кад се она схвати и употребљује погрешно, како сам горе навео. Према начелима новије педагогике, која се базира на пспхологији и етици и као таква стављена је у научну систему, дели она теоријски у своме обиму сва васпитна средства на три главна чиниоца: дисциалину, наставу и васаитање у ужем смислу или неаосредно васаитање моралног карактера. Сва три ова васпитна чиниоца су за васпитање од вредности, Г1а и ако се један више употребљује него други, и ако је један више етични и психолишки оправдан него други, и ако један више изгледа споредан од другога — ипак се не сме ниједан потцењивати, него се сваки мора узети као чинилац, који има битне вредности