Школски лист

— 164 —

страх, деца се и не усуђују питати васпитача да им што разјасни. А док се представе, које се дају наставом не разјасне не може бити ни образовања ни васпитаља. Само из јасних представа, кад се зна садржина њихова, само из тога велим развија се воља јер се зна чему се тежи. Иначе циљ васпитања па и образовања биће промашен. Исмевање ученика. багателисање и немарност, индиФерентност наставникова убија сваки интерес и вољу. Шта више прелази то у личну мржњу, а где је мржња ту нема оне потребне духовне везе између деце и учитеља, па потом још мање везе између деце и наставе јер је настава оличена у наставнику. Треба љубави и ауторитета, треба знања, треба методичког рада итд. ако се хоће успеха у васпитању. Из љубави и ауторитета треба дакле да се рађа дисциилипа, а ие из дисциалине љубав и ауторитет. Пазор и насилно још нико није добио ауторитет а још мање љубав. А љубав и ауторитет су полазне тачке за васпитање. И тако дакле, место да се. лепим опхођењем, лепим прсдавањем и учтивим методичким држањем и умесном дисциплином ученицима школа омили, и напослетку место да се дисциплина и кад се употреби веже за садржину преступа, погрешке, да и ученик сам увиди, да је дисциплина била неминовна и да ју је заслужио, велим меото свега тога, грубом дисциплином се стварају потреси, аФекти, мржња према наставнику и школи тако, да школа иостане ирава тегоба и терет. И на тај начин дисциплина урнише и руши у самој основи васпитање. Ну ја још нисам све казао о боју и у опште крутој дисциплини. Оно што је најважније ја сам оставио напослетку. Крутом дисциплином ствара се ограниченост у понашању и држању, а из тога стегнутост у самим мислима, јер је сва духовност управљена на бојазан и страх да не буде деге строго кажњено. Мислим, да неће нико порећи, да је ово једна најнећа сметња у васпитању и образовању. У" страху и отегнутом држању и бојажљивом кретању нема ни слободног мишљења , док околност слободног мишљења је неминовно потребна. Јер, само слободно мишљење даје саморадњу ученику, чини ученика активним у настави. А опет без активности, без реФлексија ученикових не може се ни замислити учење, нити се може, што је најглавније извршити цео ироцес учења. Без тога не постоји васпитање, отуда нова педагогика и јесте савршенија од старе, јер онде где је стара стајала — завршивала наставу, ту нова педагогика наставља и ту удара темељ васпитању.