Шумадинка

JV* 83.

У Београду, у ВторникЋ

1858.

ШУМАДИВКА,

ЛИСТЂ 3 А

Учредникћ и издавателв Л и >6 омиј№ П. НенадовиКљ.

Оваи лнстђ нзлазк Вторникомт* н Петколт.. Цена ну e годншна без^ завнтка 14. цв. а полгод. 7 цв. са завиткомт. по цв. на по год. csvn.it. Ко жели v Београду да му се носи кућн а не у дућант> или у канцеларпо по' цв. иа пола год.

Н Е М Б 3 И С 1) или БОГШШ ПРАВДЕ. , (Ст> немецкогт.) Алексисв сталше предт> нбомђ, тјжно смешенћ играше се око \стиица нКговм; u-ћгово црн)о, велико oito погледало е у ону, коа е у исто време еДну ру.жу разкидала, певамћи неку apiio изђ Роберта. (|вирћпа е бмла ова игра. koio е Франциска сђ нбиме играла. ерт. онђ бм ioii све радо жертвовао, радо бм за нго и погинуо, само кадт> бм е то усрећило. ЛгобовБ се са свима н1.нммт> сладкимт. боловима у нћгово срце уселила. Hl.му, кои ништа друго непочитоваше^ нити шта друго лгоблнше осимћ нћгове вјолине, показала е лгобовљ право 6bihe овогт. света. 6дант> краснб1и маискји дант. осветли нћгово срце, кое бмаше тиха и таина ћел!н: у koioh е лгобовп обитавала; разгоннвагоћи сурово ладно самолгобје, што му е душу помрачавало. АлексисЂ познаде на землБи свое небо, а у Францисин анђела, животђ му се учини маиска ноћв у Персш, гди се чезнеће песме славун оре, кои се на ружичномт. лишћу лголнго; гди звезде сиКгобелу пеиу потока између цветHbi обала жуборећегт. ociaearo. Садт> е Алексист> знао шта е животђ , и едант. внутренБШ гласт> шапуташе му тихо: животт. безЂ художества, подобанЂ е тавнои зимнвои ноћи, али жинотђ безЂ лгобови личи на гроблћ, гди се место радости мртвачка глава кези, и место живота сладости . гласЂ страшила ечи. АлексисЂ е лгобЈо Франциску ватрено и срдечно, жертвовао бм лгобови и свое художество, за едант. ићнЂ погледЂ, заедно дануће нћнм уста, разбјо 6bi свого вЈолину. Бћднмв, па шта му е то све поздагало, кздђ му се она само ругала. Нетреба замерити^Јреискои, нздђ наквогЂ звекана изсменва, али кадЂ се сузама едногЂ благородногћ муи;а руга, кадЂ женска кон 6bi ra до божества узвисити могла, сђ ладномЂ смисленосћу, До очалгон тера ra, онда е женска иравми одпадникЂ Soatifi — сатана — само иесмислеиа суега, каћиперска притворностБ могу Франциску овде извинити, што се овако лакомислено са Алекс1 °евимЂ срцемЂ титрала. Алексисћ станше нредЂ нбомђ она тр iумф ира inе . „Немоите оваи озбилБими часЂ на лако узимати," говораше ioS АлексисЂ узбуђенимЂ гласомЂ, „има магновенн, кадЂ е наше чувство свето и очишћено. Тако е ово магновенћ, у комђ вамЂ н сада говоримЂ, Промислите се добро, овде се тиче мое среће, а може бмти и ваше." — —

„Мое среће? Ха, ха, ха!" МладићЂ ућути до живца увређенЂ, горка нревара падне му као ешпли каменЂ на срце. „Франциско!" продужи Ал6ксисђ оборенимЂ очима, „мени е познато, да вм гра«>а нелгобите, вм лепа ружа, чиста и неузмућена, зарЂ оћете — немоите се.лготити — да вашу судбу сђ еднимт> одбаченимЂ скопчате ? " „Вама непрастои, rpa<t>a осуђивати. МонкриФЂ постае крозЂ четрнаистБ дана мои супругЂ, и онђ ће ме знати одђ увреде едногЂ продрзлвивца бранити", говораше удовица, али гласомт>, кои бм вештомЂ позорнику показао, да ioK е OBaisifi глзсђ вшпе суета уливала, суетаKoiofi с.е донадало, сђ чувствама едногЂ младогљ човека титрати се. Мртво бледило понви се на лицу АлексисовомЂ. Сузе, велике сузе капале су му низђ образе. АлексисЂ го^ ворећи слабимЂ гласомЂ дркташе: „ПродрзлБивацЂ! Франциско, нисамБ и никадЂ бмо, него доброћудно дете. Вм сте свирКпо мое срце одђ себе отурили, о Франциско! вм га нигда нисте ни познавали. Вм нисте нигда слутили о великоИ , чист ofi лгобови кого самБ н за васЂ осећао. Bti сте разорили ружичнми санЂ мога живота; и скоро ће постати онђ за мого главу круна одђ трна. Л се разстаемћ одђ васЂ Франциско, сђ крвавимЂ срцемЂ, сђ Богомђ остаии, на вћки сђ Богомђ. Погледа iofi у лице, руже на нћнимЂ образима заменуше кринови; сузе у очима. АлексисЂ падне предЂ нбомђ на колена, узме е за руке и претисне еданЂ ватреHbifi полЕобацЂ на нби , тако ватрент> и жаркш, као пламенЂ. Скоро затимЂ изчезне АлексисЂ. Дуга тишина протече ; Франциска дозволи сло6 однбш токђ нћнимЂ сузама. Напоследку пробуди се изђ тогђ сна и стане нредЂ огледаломЂ. Уплаши се одђсвогђ собственогЂ изгледа. „И опетЂ самБ га лгобила, нко лгобила!" говораше лена удовица, „ онђ и граФЂ: младостЂ и лепота спроћу •— овде Франциска натрапа себе на едну мисао самолго6i а, одђ кое се сама стидила* — „Али шта е сирома художникћ према едномЂграФу? ОваК гордми некЂ нетр^умФира своимђ сузама надамномЂ а оћу да постанемЂ граФица МонкриФЂ."

Поноћи. Престолна варошБ почиваше у сну, само у палатама великаша горау свеће. Кола су грмила преко аке калдрме кђ дворани, у itoiofi ое концертЂ давао. Странми еданЂ вештакЂ биише овде, и имађаше ту чудновату мисао, да у поноћи свира, кадЂ е све страовитомЂ волшебству ноћи одано, кадЂ природа свои црнмК огртачЂ