Шумадинка

У Београду, у Петак -Б 9. Ман.

1852.

УМАДИНКА

ЛИСТЂ 3 А

1ШШШШВФв8&» 8Ш8? lillRE УнредникЋ и издавателв Лгобомирљ П. Ненадовићљ.

Оваи листђ излази ВторникомЋ и ПеткомЋ. Цеиа му e годишии без'Б завитка 14. цв. а полгод. 7 цв. са завиткомЂ по цв. на по год. скупл-b. Ко шели у Београду да му се носи кући а не у дућант* или у канцеларјго по цв. на пола год.

0 С У \) Е II 1)1 И. (Kpaii.) Хтео самг. да затворимг. очи, али неко волшебство, лротивљ кога иисамЋ иишта могао, држало iK е отворено. Гледашћи тако, беше ми све acnie, докт. самг, напоследitj мргвобледо лице разпознао, очи ćy бмле преображене као у каквогх. мртваца, а на челу стааше една крвава рана. Колена почну подамномљ клецати, и хтео сам& одђ стра пасти, ал' се усиленћмљ очаана опоравиМЂ и ripjжимћ руку да га уватимЋ — но мое руке увате воздухт. Ладан-Б знои npo6ie ме свогђ , чинило ми се, као да ми се кожа на глави у едну лопту скупила; тако самв сгано и гледао у ту аветЂ, коа е очи недвижимо на мене управила. Стра ме забуни; нисамБ знао' више, шта чи-

ро по движешго лађе прим1 .тимЂ, да сђ пунимЂ вћтрилама беже. Уздашћи се, да ће гонећа лађа бмти Енглезка, чекао сам& випЈе сатји између стра и надежде. Вика се на крову утиша, изђ чега заклгочимЂ, да су матрози на нђиовимђ опредћленЈама, и ништа нисамв чуо, осимђ кораке капетана, кои е по кадкадЂ корманошу од.laeio. Напоследку чуемЂ глзсђ топа, коме e скоро друrifi слћдовао, на то су ови сђ трикратнимЂ узвикомЂ и свима топовима одговорили. Како ми е радостко куцало срце, кадЂ сзмђ слушао пуцннву гопова. Све е садЂ бмло у послу, едни топови одговарали су другима и могло се примћтити да су разбоиници слабји одђ cboih противника. МеђутимЂ борили су се еднако са храбросћу очаднн, докђ неколико топова у еданпутЂ избачени скоро лађу неиреврнуше. СтрашанЂ ударЂ зачу се на крову, изђ радостне вике непр1лтела заклгочимЂ , да е катарка пала.

иимђ; шштђ еданпутЂ устремимв се напредЂ - она се Шша ватра CTftHe малакшаватИ; а на последку престане

повуче натрагЂ^ и будући е башЂ онда еданЂ облакЂ преко месеца прелаз!о, то е изпредЂ o^iro изгубимЂ. Осећао самЂ, да ме несвестица обузима, лађа ми се око главе окретала и како самг, доле сишао, незиамЂ." Н самЂ се трудш, да му изб^емЂ изђ главе, да е то привидћгпе за цело видш. Напоследку рече онђ : „Добро 1оване, мм нећемо се виШе о томђ инатити. Л немогу да знамЂ, шта е таи духЂ овамо довело, то неможе бмти маленкостЂ — али нико иа свету неможе ме убћдити, да самЂ погрешно видш. Мм се морамо садЂ растати, и може бмти нећемо се нигда више видити, ако дакле тако буде то ти обећавамЂ, да ћу ти се трипутЂ пре твое смрти лвити, ако ме случаино преживишЂ." Л се насмеемЂ и закунемЂ се да ће ми мило бмти, ако га видимђ, и да ћу до последнћ нћгове посћте за безопасна себе сматрати. Наши лгоди дођу, мм помогнемо, те извуче нћгову лађу изђ богаза, опростимо се сђ нбимђ и вратимо се нашои лађи. После неколико неделн оставимо и мм пристаниште. Али то е 6 б 1 ло несрећно путованћ. Онда е започео ратЂ

сасвимЂ. При свемЂ томђ транла е лупа еднако иа крову, докђ се напоследку сасвимЂ ућутало, и л чуемЂ плћсакЂ весала. Одма самЂ помисл1о, да се разбоиници предали, и да е друга страна надвладала. Чекао самБ неко време и чудш самБ се, што нико доле несилази, кадЂ наеданпутЂ примћтимЂ, да се внутреностЂ лађе димомђ напунила. Паде ми напаметЂ, да су угурсузи лађу запалили и на чамцима утекли. Моззкђ ми се поче вртити при помислу, да ћу изгорети. ПоитамЂ на нровЂ брзо, колико ми е слепило дозволнвало; запитамЂ нсно, има л' кога на лађи — уздисанћ едногЂ умирагоћегЂ бнше, ми савЂ одговорЂ, кои самБ добш. Хтео самв на ropH^ift кровЂ попети се, ал' падша катарка препречи ми путЂ, ПовучемЂ се дакле натрагЂ , попнемЂ се на самми краи преднћ части, и почнемБ вити надЂ главомЂ парче платна, викагоћи притомЂ колико самБ већма мого. Све е 6 бјло мирно, осимђ лсногђ куцанн мога срца, приштанн ватре и циканн пламтеће смоле. Лађа се садЂ окренула сђ клгономђ кђ ветру , и ужасна врелина дима опомене ме, да ce ватра све више и више мени приближава. Ни-

између Енглезке и Америке, и чега смосе бонли, Hie насЂЈсамБ мого дуже остати, гди самв бмо : ништа ми друго мимоишло; мм паднемо у руке американскимЂ морскимЂ разбоиницима. 36 огђ рђаве управе нашегЂ капетана у. вате намЂ лађу и стераго доле наше лгодство. Л ?;амБ одма сђ почетка одђ едногЂ танета, кое ме е близу 04iro очешало, видђ изгубЈо. Разбоиници су мислили, да капетанЂ Има злата у лађи сакривепа. и како се овак еднако заклинно да нема, баце га у море. И дсамБ хтео нћгову судбу делнти ал' у решителномЂ тренутку страгка на катарки викне: „Види се една катарка одђ стране ветра." Брз<"> ме одведу унутра и ско-

ше останло, него да се таласима поверимЂ, пре него што 6 б 1 ватра барутЂ запалила. Безда промишлнвамЂ, да само другоМЂ начину смрти на сусретЂ хитимђ, скочимђ на кровЂ лађе, напипамЂ уже, вежемЂ га за едну котарицу ; кого бацимЂ у воду, скочимђ и а занвомБ, одрешимЂ е и отиснемЂ се сђ ногама одђ лађе, наслонивши горнго частв мога тћла на котарицу. На оваи пола пливагоЈпи иачинЂ ишао самБ за неко време напредЂ , докђ у еданпутЂ видимђ, да лађа у воздухБ одлети. Застао самБ мало, да болћ данемЂ. Више самБ пута ry6io котарицу, кого самБ,